Здравље је стање потпуне равнотеже и благостања које проистиче из седам нераскидивих стубова: правилне исхране, квалитетног сна, константног кретања, психичке стабилности, снажне социјалне повезаности, доброчинства и осећаја захвалности. Када све ове елементе пажљиво сложимо и интегришемо у свакодневицу, све остало долази само.
Разговарао: Звонко Ракочевић
Проф. др Ненад Дикић, спортски лекар са више од тридесет година искуства, радио је са олимпијцима и врхунским спортистима, али и са обичним људима који само желе да се добро осећају. Његова порука је једноставна: „Без здравља и кондиције нема успеха – ни у спорту, ни у животу.“ Дикић није теоретичар, он живи оно што говори – рони на 40 метара дубине и осваја највише врхове света. У овом разговору, професор Дикић објашњава: шта је заправо здравље, куда иде савремени човек, и како пронаћи баланс између дисциплине и радости живота.
Професоре, шта је то здравље, а шта је здрав стил живота? Где је граница између бриге и опсесије?
-Здравље није само одсуство болести. Према дефиницији Светске здравствене организације, оно подразумева потпуно физичко, ментално и социјално благостање – дакле, стање баланса тела и духа. Када ту равнотежу постигнемо, можемо говорити о „здравом стилу живота“. У пракси, то значи: правилна исхрана, редовна физичка активност, довољно сна, управљање стресом и контрола фактора ризика попут повишеног притиска, масноћа, шећера, пушења и алкохола.
Опсесија здрављем такође може бити проблем. Неки људи одлазе у крајност – неумерено вежбају, броје сваку калорију, злоупотребљавају суплементе или чак недозвољене супстанце. Такве крајности воде у супротност здрављу, па и у болести попут анорексије.
С друге стране, код нас је чешћи супротан екстрем – потпуна небрига о здрављу. Мали проценат људи у редовно вежба, има оптималну телесну масу и контролише основне параметре здравља. Дакле, равнотежа, а не крајност, треба да буде циљ сваког здравог стила живота.
Зашто су људи уморни, иако се чини да се више вежба него икад? Да ли тело више страда од физичког напора или од стреса?
-Не бих рекао да се заиста више вежба него раније. Статистике показују да се код нас физичком активношћу бави два до три пута мање људи него у земљама Европске уније. А управо ту лежи разлог што код нас има толико хроничних и метаболичких болести.
Грешимо у свему помало – не вежбамо редовно, не дозирамо оптерећење, спавамо премало, а једемо превише. Стил живота већине људи није у равнотежи са захтевима које намеће савремено доба.
Тело данас више страда од стреса него од физичког напора. Стрес исцрпљује све физиолошке системе, ремети хормоне и регенерацију. Зато је кључно научити како се стресом управља – било кроз свесност, дисање, медитацију или једноставно редовно кретање.
Колико кретања нам заиста треба да бисмо били здрави? Када вежбање престаје да помаже и почиње да исцрпљује?
-Често кажемо да је покрет најбољи лек, и то заиста јесте тачно – али само ако га правилно дозирамо. Постоји много „формула“ о томе колико треба вежбати, али најједноставније правило које важи за већину одраслих је: најмање три пута недељно, у трајању од око једног сата, уз интензитет од приближно 70% максималног пулса. То значи да се приликом активности знојимо и убрзано дишемо, али да и даље можемо да говоримо – то је најједноставнији показатељ правилне зоне оптерећења.
Шетња може бити одлична терапија, нарочито ако задовољи тај критеријум трајања и интензитета. Не морају сви да трче – али сви морају да ходају. Циљ је 10.000 корака дневно, а то је оквирно 60–80 минута кретања које чини чуда за циркулацију, дисање, метаболизам и расположење.
Зашто је трчање постало толико популаран глобални покрет? Шта рекреативно трчање доноси телу, а шта духу?
-Феномен масовног трчања, са милион пријављених учесника на Лондонском маратону, показује да људи у трчању не траже само физичку активност, већ – искуство. Трчање им омогућава да упознају себе, да тестирају границе, да ослушну тело, али и да пронађу мир и фокус који често губе у свакодневном стресу.
За почетнике је важно да крену споро, али редовно. Није циљ да победе друге – већ да победе сопствену инертност. Повреде се најчешће дешавају када тело није спремно, или када его преузме контролу над разумом. Зато је постепеност кључна.
Трчање је, заправо, терапија и за тело и за ум. Док јача срце, плућа и мишиће, истовремено растерећује мисли и учи нас стрпљењу. А то је, у суштини, оно што сви данас тражимо – равнотежу између покрета и мира.
Колико сна нам је потребно и како мањак сна утиче на здравље и хормоне? Који је најбољи ритуал за квалитетан сан?
-Сан је најпотцењенији стуб здравља, иако утиче на све – од хормона и имуног система, до расположења и спортских перформанси. Већина здравствених организација препоручује око осам сати сна дневно, али просечан савремени човек једва успева да одспава шест.
Недостатак сна ремети читав хормонски систем – мелатонин, хормон раста и кортизол посебно су осетљиви на поремећај ритма спавања. Резултат је мања регенерација, поремећена концентрација, повећан апетит и склоност стресу.
Не треба заборавити да се мишићи не расту на тренингу – већ током сна. Исто важи и за мозак, хормоне и расположење. Зато је сан – најјефтинији, али и најмоћнији лек који имамо.
Који витамини и минерали најчешће недостају? Како правилно користити пробиотике и суплементе?
-То је врло индивидуално питање, али постоје обрасци који се понављају код већине људи. Данас највећи број популације има недостатак витамина Д, магнезијума и цинка, а код неких и витамина Е, калцијума, гвожђа или витамина Ц – зависно од исхране и начина живота. На пример, хронични стрес и неиспаваност троше магнезијум, док недостатак сунчеве светлости директно снижава ниво витамина Д.
Када говоримо о суплементима, треба знати да они нису лекови, већ допуна исхрани. Да би деловали, морају ући у метаболизам, а за то је потребно време. Зато већину суплемената треба узимати најмање три месеца, уз затим кратку паузу – јер се тако најбоље види да ли заиста доносе ефекат. Једино се код магнезијума ефекат осети одмах, јер брзо утиче на мишићну релаксацију и нервни систем.
Пробиотици су посебна тема. Они су корисни микроорганизми који помажу одржавању баланса цревне флоре, посебно након стреса, болести или терапије антибиотицима. Њихов ефекат се не мери данима, већ недељама – и зато их такође треба користити дуже, у континуитету, али уз повремену промену соја и паузу од неколико недеља.
Како усамљеност утиче на здравље? Колико су породица, пријатељи и осећај припадности важни за имунитет?
-Усамљеност је данас нови здравствени ризик – и то не метафорично, већ дословно. Студије показују да усамљеност повећава ризик од кардиоваскуларних и метаболичких болести једнако као повишен притисак, високе масноће или пушење. Другим речима, мањак блискости делује као хронични стрес, а стрес разара све – од хормона до имунитета.
Породица и пријатељи су зато најважнији заштитни фактор здравља. Нажалост, управо на те вредности данас се највише удара. Некада смо се окупљали, делили оброке, време и искуства – данас живимо убрзано, затворени у сопствене мехуре, повезанији дигитално него стварно. А здравље не долази из апликације, већ из погледа, додира, подршке и поверења.
Осећај припадности заједници дословно јача имунитет. То се види и у истраживањима: друштва која негују поверење и солидарност имају мању стопу болести и дужи животни век.
Шта вас привлачи екстремним изазовима као што су роњење и планинарење? Шта учимо о себи када дођемо до физичких граница? У књизи „Тешко путовање на Килиманџаро“ пишете да планина тера човека да мисли, сања и исправља себе.
-И роњење и планинарење су за мене много више од спорта – то су искуства учења о себи и својим границама. Наравно да ту има и адреналина, али мене највише привлачи спознаја: како тело реагује у екстремним условима, под притиском, у тишини, у дубини или на висини. Једна од мојих специјализација је баромедицина, наука која проучава управо те физиолошке реакције – како тело функционише у различитим притисцима, у хипоксији или хипербаричним условима. Зато су ми роњење и планина постали и лични лабораториј, и место медитације.
Кажете да су захвалност, доброчинство и тимски рад најмоћнији антидепресиви? Како позитивне вредности утичу на хемију нашег тела?
-Захвалност, емпатија и доброчинство нису апстрактне вредности – то су најконкретнији облици здравља. Оне мењају хемију нашег тела. Када осећамо захвалност или чинимо добро, у телу се ослобађају окситоцин, серотонин и допамин, хормони који смирују, повезују и обнављају. Дакле, није метафора – доброта заиста лечи.
Захвалност нас учи да видимо оно што имамо, а не само оно што нам недостаје. Емпатија нас враћа људскости, јер нас подсећа да нисмо сами у свом искуству. А доброчинство нас повезује, јер здравље не постоји у изолацији. Зато су породица, пријатељство и тим – било спортски, радни или животни – основни лек против усамљености, страха и стреса.
Професоре, која је Ваша финална порука, или најважнија лекција о здрављу за наше читаоце?
-Здравље није циљ који треба да јуримо, већ темељна промена начина на који живимо. У овом брзом времену, често живимо површно и расејано, третирајући симптоме уместо узрока. Здравље је, заправо, стање потпуне равнотеже и благостања које проистиче из седам нераскидивих стубова: правилне исхране, квалитетног сна, константног кретања, психичке стабилности, снажне социјалне повезаности, доброчинства и осећаја захвалности. Када све ове елементе пажљиво сложимо и интегришемо у свакодневицу, све остало долази само.
Парадокс данашњег света је да имамо више знања него икада, али мање мудрости. Све знамо о ћелији, а све мање разумемо човека. Зато мислим да ће следећи корак у еволуцији бити повратак једноставности – не назад, већ напред ка балансу, емпатији и свести да напредак без мере није напредак, него заблуда.
