Пише: Донко Ракочевић
Средином 19. вијека, славни аустријски путописац Феликс Каниц, који је походио и наше крајеве, оставио је и свједочанство којим је изнио утисак да је у оно вријеме свака српска кућа имала свог свештеника. Није мислио на мушкарца у мантији, већ на жену – мајку, као непоколебљиви ослонац духовног живота српског народа.
Оне нису имале чинове, али су носиле крст. Нису имале катедру, али су преносиле мудрост. Нису полагале испите, али су свједочиле вјеру сваког дана свог живота. Познато је да су заправо наше мајке биле те које су тињајући пламен светосавља одржале неугашеним како би га предале на даље чување својој дјеци и унуцима.
Неправедно би било не сјетити се свих оних погурених и забрађених бака које су се, у сузама молиле, док су њихови мужеви и дјеца били на фронтовима многобројних битака и ратова на овим просторима. Сузе њихове капале су и натапале подове светих храмова и онда када никога осим њих и свештеника у њима није било.
У временима каа је вјера била гушена, храмови затварани, а свештеници прогањани, мајке су претварале своје домове у мала светилишта. Њихове молитве, прошаптане над колијевкама, испред икона, крај пећи или у тишини ноћи, узидизале су се као невидиљиви тамјан према небесима.
Поред хљеба, морале су мијесити и наду. Поред дјеце, његовале спомен на страдале претке. Поред туге, чувале радост живота.
Погурене и у црнину заогрнуте, прелазиле су прагове цркава, често једине у њима. Плакале су без ријечи и у сузама налазиле снагу за сутрашњи дан. Оне нису говориле о вјери, оне су живјеле вјеру.
Свака наша мајка била је икона Богородице. Носила је живот у себи, али и све што живот са собом носи – бол. радост, тугу и наду. Није говорила много, али је њен поглед говорио све. У њеној тишини чула се историја нашег народа. У њеном уздаху – хиљаду година страдања и васкрсења.
