потребно је признање истине онаква каква она заиста јесте

Породичне тајне као узрок болести!

6183

Често је наше животно путовање такво да нас наша несвјесност води у стање болести и патње, гдје је, да бисмо оздравили и исцијелили себе, неопходно да радимо на разним нивоима свог освјешћивања

Пише: Марта Мратинковић, психолог

Често ће једна породична генерација учинити све што је у њеној моћи да сачува своју срамоту, гријех или кривицу, не само од села или комшија, већ и од своје дјеце и било које будуће генерације. Страх и стид су често превелики да би се истина саопштила. Старији вјерују да ће на тај начин поштедјети потомке гријеха и срамоте, да ће им дати чисти, нови живот и свијетлу будућност.

Авај, то није тако. Исувише пута сам, током свог рада, видјела како тајна од прије много година, потомцима доноси муке и болести и наплаћује свој данак, непогрешиво, у свакој следећој генерацији.

На тај начин, породица ускраћује себи могућност да, из својих грехова и грешака, научи оно што је важно, тако да ту ,,заглављеност у грешци“ само прослеђује следећим генерацијама, не умијући да их подучи шта је добро да се ради у одређеним проблемским ситуацијама.

На примјер, како прихватити са поносом све чланове породице не само оне паметне и лијепе, него и оне који су оштећени или хендикепирани на било који начин. У овом последњем случају, породица пропушта да пренесе потомцима – милост, саосјећање, његу и праштање, чему присуство хендикепираних у породици треба да нас научи.

Основна идеја у терапији јесте да се откривају они ,,незавршени послови“ који су системске врсте и који блокирају природни ток љубави и енергије која у неометаним околностима иде од старијих ка млађим, од предака ка потомцима.

Оно што, генерално говорећи, разријеши многе такве ,,чворове“ јесте признање истине онаква каква она заиста јесте, доживљавање осјећаја кривице, стида, покајања код оних који су погријешили; слиједи могућност извињења онима који су оштећени или повријеђени; да се искаже саосјећање са губитком и патњом; и тек послије свега тога – тражење опроштаја од оштећених.

Тек тиме што ,,кривац“ прође цио овај циклус, он даје шансу другој страни (која је у тој ситуацији жртва или оштећена) да одустане од одмазде, од мржње и насиља, и шансу да може да му опрости. Зато тражење опроштаја за зло које смо нанијели, није формалан и куртоазан чин.

Наш живот је једно дуго путовање из несвјесног ка свјесности. Често је то путовање такво да нас наша несвјесност води у стање болести и патње, гдје је, да бисмо оздравили и исцијелили себе, неопходно да радимо на разним нивоима свог освјешћивања. И то је оно на шта нас болести, проблеми, и сва искушења у животу упућују.

Они су само инструменти навођења, подстицања и бола који код нас изазивају кризу (здравствену, моралну, духовну и сваку другу). Тиме нам истовремено дају и могућност за даље уздизање и будуће наше свјесности.

Мој пацијент Владо има огромне цисте на бубрезима величине дјечије главе. Владо чека на дијализу. Има 45 година. Врло брзо, разговор одлази на страну његовог поријекла по очевој линији – Срби из Босне. Ситуација у којој велики број чланова очеве фамилије бива заклан и од усташа и од муслимана, у више различитих прилика.

Пуно мале дјеце која цвиле, труднице, страх међу жртвама. Ужаснути, укочени од страха, затворени, бескрајно жедни чекају на егзекузију. Крв на све стране. Агонија.

И Владине цисте на бубрезима као дјечије главе. Пуне скорене крви. Отац га никад није одвео у свој родни крај. Као комуниста никада није отишао у цркву, нити палио свијећу за све те жртве, никада опело за покој њихове душе. Никада није причао о томе. И Владо о томе мало зна. Само његово тијело зна све. А бубрези као онај наш дио који је највише повезан са енергијом наших предака, изгледа знају те страхоте понајбоље.

Владове претке душмани поклаше и сатријеше, а потомци их по други пут затријеше, својим игнорисањем и немаром – поново их убијају! Након тог сазнања, цијеле следеће недеље, Владо мокри црну, згрушану крв. Његове цисте се чисте. Јасно му је шта је дужан прецима.