Пише: Донко Ракочевић
Андрија Мандић покренуо иницијативу да Доналд Трамп добије Нобелову награду за мир, коју ће потписати и предсједници израелског Кнесета и америчког Конгреса.
До јуче страствени русофил и заљубљеник у Владимира Путина, данас љубитељ јенкија и „побијеснелог Макса“ како Трампа називају руски медији, због његове спремности да се устреми на било коју земљу која има ту (не)срећу да је богата нафтом, рудама или која заузима важан стратешки положај, а нема јаке одбрамбене снаге.
Предложити таквог човјека за Нобелову награду за мир, представља цинизам и светогрђе најгоре врсте.
Као што Доналс Трамп нема никаквих скрупула, тако их нема ни Андрија Мандић. Од сељанчета из Крње Јеле, преко потрчка у Српској народној странци, догурао је до предсједника те странке и титуле „четничког војводе“. И када смо помислили да је то врхунац његов каријере, испоставило се да је то у ствари тек почетак освајања политичких врхова.
Као предсједник СНС-а, прво што је рекао било је: „Ми нисмо партија, ми смо предузеће!“ И заиста чврсто се држао тог гесла. Везао се Александра Вучића да би обезбедио новчану и сваку другу подршку. Чак и када је Вучић асистирао Ђукановићу, 2016 године, у креирању тзв. „државног удара“, није се одрицао свог покровитеља из Београда, иако је та монтирана афера могла да га кошта и робије, што је навело на сумњу и да је и сам учествовао у тој намјештаљци.
Стрпљиво је чекао шансу да се докопа власти и да тако материјално обезбиједи све своје рођаке, пријатеље и сараднике, и она му се указала 2020. године, на таласу већ историјских литија, но митрополит Амдилохије га је са врха срозао на дно предизборне листе. Тек данас се види колико је популарно Ђедо био проницљив.
Но, Мандић се није предавао. И даље је стрпљиво чекао своју шансу, и она му се коначно указала после избора 2023 године. Захваљујући изборним резултатима, докопао се мјеста предсједника Скупштине Црне Горе, именовао пар десетина савјетника, као да је цар Селасије, а не спикер парламента, и кренуо у освајање јавних предузећа са највећим ночаним капиталом, попут Електропривреде и Жељезнице Црне Горе.
Од обећања да ће доласком на власт укинути црногорско признање Косова и санкције Русији, наравно није остало ништа. Напротив, гласао је за слање црногорских војника у НАТО мисију за помоћ Украјину у рату са Русијом, те ево данас предложио за Нобелову награду предсједника Америке, државе која је српски народ завила у црно и највећу српску светињу- Косово и Метохију, претворила у своју војну базу.
„Није вријеме за остваривања права српске националне заједнице у Црној Гори“ – изјави и не трепну прексиноћ на државној телевизији, што је његовог дојучерашњег ментора, Александра Вучића подстакло да каже како међу српским политичким актерима у Црној Гори постоје двије „школе“, једна која се искрено залаже за српски језик и друге циљеве Срба у Црној Гори, и друга која се за то формално залаже а увијек ће бити у влади, па макар ништа не урадили. Тако је и идеолог „српског света“ дигао руке од дојучерашњег лидера Срба у Црној Гори, и ту „титулу“ предао у руке Милану Кнежевићу.
Но, то Андрију Мандића ни најмање не сјекира, Док је Вучић осудио амерички десант на Венецуелу, Мандић је очигледно одушевљен тим потезом америчких војних снага и Трамовом изјавом да за њега нема граница када су у питању оружане интервенције у свијету.
Попут филма „Побеснели Макс“, живимо у свијету без икаквих моралних скрупула и ограничења. У свијету у коме је дозвољено све. У коме велике војне силе дјелују попут сурових, наоружаних банди на моторима, спремних да се устреме на било коју земљу која има ту несрећу да је богата нафтом и рудама а нема нуклеарну бомбу да би се одбранила од насилника.
Венецуела није усамљени случај већ путоказ за будућност. У том „врлом новом свијету“ можете заборавити на међународно право. У њему важи само једно правило: закон јачег. А наш јунак, четнички војвода, Андрија Мандић, из лукративних разлога, жели да се на вријеме приклони таквом свијету.
Замишљам га како се, за коју годину, заједно са Трампом и Нетењахуом, сунча на обали Газе, на костима побијене палестинске дјеце. А можда добије и неку споредну улогу у наредном наставку „Побеснелог Макса“.
