БИСЕРИ УМЈЕТНОСТИ

СУМРАК ЛОВЋЕНА: Нема мирења с Маузолејом!

2515

О слици „Сумрак Ловћена“ и Лубардином односу према изградњи Маузолеја на Ловћену, сјајан есеј је написао Мића Поповић у београдској „Уметности“ (јула 1971), из кога преносимо најзанимљивије одломке

Сваком је дато да буде грађанин света, лак као перо, сналажљив у формулама, у формулацијама. Да буде способан да презире инстинкт, да се не сећа или да се само успут присећа порекла -сваком је дато: и чиновнику писару приправнику идеологије, и надшколованом организатору власти, и полазнику курсева за стране језике, и доктору нових наука тек успостављених, и ћифти, и махеру.

Само уметнику није дато право да заборави род и родбину, границе порекла! Да не чује звона, да проветри тамњан! Није му дато да не сања давно изгинуле ратнике који су носили исто име као и он, уметник, или врло слично.

Уметника ништа не може да спасе. Он је осуђен да до краја света буде везан за земљу, да ниче само из земље. Као жито!

Петар Лубарда оставио је дело за снове и за антологију, за обимне испите, за усамљене шетаче. Па, ипак, Либарда није усепо да се попне изнад нације, ни да се уврсти међу оне превејане  интелектуалце уморног лика.

На сваком квадратном сантиметру његове слике је Црна Гора. Довикују се гласови са стена. Бркати јунаци и удовице тврдог срца. Одјекује камена пучина као да је права непогода. Пече, пржи сунце. И тишине су друкчије  и нарочите на његовим сликама и у црногорским брдима. Мислим да се аустроугарска окупација, кукавичка и сурова, морала највише плашити тих тишина.

Лубарди је Његош врло близак род. Кад сам први пут видео Лубардину слику „Сумрак Ловћена“, осетио сам, неодољиво, да се то род, с најдуљбим правом и с правим гневом, диже против једне завере сковане на регатама.

Толико паметних и замишљених написа појавило се у нас против асирског споменика на врху духовном Црне Горе. Толико добрих аргумената стручњака и историчара. Толико се Владичиних цитата савршено поклопило са аргументима стручњака. Толико људи је жалило чин, толико људи је онемело пред визијом обезглављеног Ловћена.

Па, ипак, чини се, Лубардин прилог се, по нечем битном, разликује од других. Лубардина слика није погребна и није само костатовање тирјанства. Овакав гнев се не мири са обављеним послом. Он не признаје да је нешто дефинитивно. Лубардина слика је упоран наставак захтева за правдом. Она је једна енергија и као таква – непомирљива.

Ако сте видели слику, шта мислите, колике су њене стварне димензије?! Рекли бисте, па, три метра, четири… Не сећате се тачно, али вам је слика огромна! Не! Стварне димензије слике су 130 x 170 цм. Али је слика у вашем сећању порасла. И да знате, она ће стално да расте. Гнев расте у тишини. Застрашујуће.

Мића Поповић (Уметност, Београд, 1971, јул-децембар)

Петар Лубарда (1907-1974)

ЛУБАРДИНО ПИСМО

Београдска „Политика“ је 5. јула 1969. објавила писмо сликара Петра Лубарде у коме каже да је Скупштини града Цетиње (Одбору за подизање Његошевог маузолеја на Ловћену), упутио телеграм следеће садржине:

„Драги другови, не могу да се примим чланства у југословенском Одбору за подизање Његошевог маузолеја на Ловћену. Сматрам да ми моја савест не дозвољава да вас не замолим да опозовете одлуку коју сте донели.. Ловћен је вековни симбол поноса и слободе, старе и новије наше историје, кога је сама природа створила као најлепше уметничко дело.

Његош, велики песник, осетио је то и желео да му Ловћен буде споменик. И зато сматрам да не треба кршити његову вољу.

Поштујем веома много уметника Мештровића и предлажем да се споменик подигне изнад Летње позорнице, на месту где је његош и писао своју поезију. И да се установе Његошеви дани поезије, када би наши и страни уметници својим учешћем настављали традицију ширења људске мисли у славу великог песника и тако подизали најлепш живи споменик Његошу. Молим да се ово прочита на Скупштини одбора.

Уз другарски поздрав, Петар Лубарда

П.С. – Да би било јасније, хтео бих да додам још нешто. Сам врх Ловена, такозвана Ловћенска капа, има један облик пирамиде, изванредо лепо и деликатно моделиране, која сама по себи представља природни споменик – маузолеј, онакав какве су стари Египћани подизали уз велике жрвте, па мислим да је без смисла градити споменик на споменику.

Савременици Његошеви имали су велико поштовање према њему и љубав према њему и сигурно је да би му и у оно доба подигли велелепни споменик. Али, поштујући његову жељу, однели су га у планину да почива у нетакнутој природи. И мислим да би за све садашње и будуће генерације ова жеља великог песника требало да буде изнад свих туристичких и материјалних разлога. Говорим ово као уметник, без икаквих републичких, политичких и других мотива.“