У манастиру Ждребаоник, код Даниловграда, налазе се мошти светог Арсенија (Сремца), српског патријарха, наследника Светог Саве. Но, прије неколико година појавила се сумња да није ријеч о моштима св. Арсенија, него о моштима Светог Саве, о чему је Влада Арсић написао роман „Осиње гнијездо“. Приликом промоције свог романа, јануара 2020. године, Арсић је рекао:
– Уочи славе Светог Арсенија, 9. новембра 2013. године, приступило се у Ждребаонику пресвлачењу моштију светитеља. Све је било у реду док није откривена глава. А онда су застали у чуду. На челу, изнад десне слепоочнице, видјели су урезан белег, на ком је писало: „Свети Сава, архиепископ српски“. У чуду и неверици, митрополит Амфилохије Радовић тражио је чак и лупу и умолио млађе да добро пројвере да не пише случајно наследник Светог Саве. Међутим, било је написано баш како је и прочитано. Након краћег размишљања и нијемог загледања, одлучено је да се глава прекрије и остави као што је било и раније. Тим моштима недостаје десна рука, а на зиду изнад моштију стоји велика икона Светог Саве – испричао је Арсић.
Спаљивање моштију Светог Саве на Врачару, крајем 16. вијека, један је од најконтраверзнијих догађаја у српској историји. Иако се сам догађај помиње у двадесетак дјела домаћих и страних аутора, те у бројним историјским и научним расправама, стиче се утисак да својом непрецизношћу, нелогичностима, опирањем и међусобним искључивањем, више доприносе општој конфузији и пометњи него научно утемељеној потврди шта се заиста догодило.
Но, према ријечима бројних озбиљних историчара, нема ниједног доказа да су Турци спалили мошти Светог Саве, како Срби вјерују по предању. Такође, о том догађају не постоји ни ријечи у турским архивама. У Београд је прије седам година стигло око 20.000 списа из Османског архива у Истанбулу, а који свједоче о животу у Србији под Османским царством у 15, 16. и 17. вијеку. У њима, међутим, нема докумената који говоре о спаљивању моштију Светог Саве.
Стеван Димитријевић (1866-1953), професор историје на Богословском факултету у Београду (предавао је четворици будућих српских патријарха), у Споменику LIII, који је издала Академија наука у Сарајеву 1922. године, на основу нових извора, прикупљених из руских архива и библиотека, као и неких домаћих извора, пише да је Св. Сава почивао у Милешеви до пред крај 17. вијека. Поред осталог, тамо стоји: како су калуђери из манастира Милешеве ишли неких десет пута у току 17. вијека у Русију, да купе милостињу, и сваки пут су, како показују руски записници, наглашавали да долазе из Милешеве „где почивајут мошти Саве чудотворца“.
Овдје можемо додати још и двије грамате: једну Молдавског војводе Василија, од 11. августа 1643. г. и другу Јона Радула, од 20. маја 1665; обе су дате Милешеви а у њима се каже: да су Савине мошти у Милешеви. Затим имамо у нашим домаћим изворима да се помиње неких шест пута: 1657, 1660, 1677. и 1686. године; да Св. Сава још почива у манастиру и да исцељује болеснике.
Осам година после проте Димитријевића, 1930. године, свој истраживачки рад објавио је и историчар Мирко Драговић, под насловом „Свети Сава није спаљен“ (издавач: књиговезница „Јадран“, Пожаревац).
Драговић у својој студији поставља низ логичних питања на које до данас нико није понудио разложне одговоре, Између осталог, да ли је могуће да Срби, усред Отоманске окупације, своју највећу реликвију држе без икакве заштите и практично дозвољавају да их Турци изненаде и мошти им отму на препад. С друге стране, чуди се аутор како сам догађај није забиљежен ни у једном манастирском спису, а има их поприлично и из тог историјског периода.
Још је чудније, пише Драговић, да не постоји ниједан запис, на путу од Милешева до Београда, да је туда прошла свирепа турска чета с моштима свеца, што свако не би пропустио да учини ико иоле писмен. Нарочито када знамо да постоје записи о знатно мање важним догађајима.
„Ако је Турцима било стало до тога да заплаше српски народ са спаљивањем Св. Саве, онда би га спалили у Пљевљима, Новом Пазару, Сјеници или у неком другом мјесту, које је Србима насељено, а не би га носили на Врачар, који је онда био пуст без игде икога“, пише Драговић.
Драговић је увјерен да се заправо ништа није догодило. Да мошти никада нису спаљене,
штавише, да је читав мит о ломачи и потекао од самих Срба. Пружа и логично објашњење: најлакше ћете сачувати оно што нико не тражи, пошто сте објавили да је уништено. По његовом мишљењу, мошти су, од прве половине 18. вијека, скриване у манастиру Довоља, потом у Морачи и Кучима, напослетку у манастиру Ждребаоник, гдје су и данас изложене под именом његовог наследника св. Арсенија Сремца.
Ако су то мошти Св Саве, гдје су онда мошти св. Арсенија? И на то питање историчар Мирко Драговић нуди одговор. У Пећкој патријаршији постоји запис из 1737. године, у којем се описује стравични турски помор. У том запису стоји да су тада оштећене или уништене мошти многих светитеља, а тијело св. Арсенија издробљено и претворено у прах, једва да је претекла само лобања.
Пренијећу најзанимљивије дјелове Драговићеве књиге, у којима говори о путовању моштију Светог Саве, од Милешеве до Ждребаоника, које је трајало пар вјекова, скривано по пећинама и манастирима на простору данашње Црне Горе:
„Није било спаљивања моштију Светог Саве. Него су светитеља, у страху од похаре Турака, однијели његови поклоници, може бити православни а може бити и мухамеданци, у најбољем случају под надзором неког од калуђера, и после неколико омањих сељакања из куће у кућу и из мјеста у место, у којима се није смео дуго задржавати, донели су га на десну обалу реке Таре, и сместили у пећину Ћурукачу, близу манастира Довоље. У овој је пећини био дуго и дуго година. Предање онамошњег света каже: да је био смештен у некакав велики сандук, који је прављен на брзу руку, и скоро није ни личио на ћивот.
Предање и записи кажу да је Довоља неколико пута паљена и њезини калуђери да су дијелом убијени а дијелом растерани; вероватно и због тога што се говорило да је ту светитељ, али га није нико могао наћи.
У оном сељакању и вјероватно ноћном бежању кроз турска села од Милешеве до Таре, носиоци су, да би мање били примећени, оставили онај ћивот у ком је дотада почивао. Доцније је ћивот нађен у кући једног Муслимана, у селу Сарџаку, недалеко од Милешеве. Ту га је нашао неки калуђер из ман. Св. Тројице у Пљевљима, донео га у свој манастир, гдје је и сада.
Још ми пише архимандрит Серафим из Св. Тројице, „да се овде још у ћивоту налази путнички штап Св. Саве, који се чува у манастиру као највиша светиња. Штап је, по предању, нађен опет код неког Муслимана; њега су калуђери троичански откупили за 150 гроша, и то после 14 година од нестанка Св. Саве из манастира Милешева“.
До Балканског рата (1912) чувала се рука неког од српских светитеља – сигурно Св. Саве – у породици Ченгића, у селу Потпећу, близу Пљеваља. Види се по томе где је нађен ћивот и штап: да Светитељ није однесен к Београду; а уз то сведочи и ова његова рука: да се он неколико времена крио и преношен од Милешеве до Тарских Пећина, јер му је негдје остао ћивот, негде штап, а негде и сама рука, а сви су се ти предмети нашли у муслиманским кућама, и у супротном правцу од онога пута куда су, тобож, Светитеља однели Турци.
Да су мошти Св. Саве биле у манастиру Довољи имамо један запис из 1834. године, Љ. Стојановића, који гласи: „Принесе ју јеромонах недостојни и грешни Пахомије Ђурић у Манастир Довољу, во храм успение Пресватија Богородици идјеже почивает Свјати Саво, на прочитание год. 1834. Тогда от мног времена бијаше пуст Манастир Архангел.“
Само неколико година после тог времена, кад је овај запис писан, Св. Сава је однесен из Довоље, али, отприлике, под именом Св. Арсеније, и под тим именом и данас је познат народу оног краја у коме пребива. Њега је из Довоље украо јеромонах Никодим Ђурђевић и, под именом Св. Арсеније, донео га је у Манастир Морачу. Светитељ није дуго остао ни у Морачи: Никодим је дошао у сукоб са настојатељем манастира око прихода које су прилагали за светитеља. Кад је Никодим видео да од његове зараде неће бити ништа, он једне ноћи метне светитеља на једну јелову даску, привеже га и покрије озго, па са њиме ноћу побјегне у правцу Братоножића.
Сутрадан су кренули, и братија и народ, да га траже, али узалуд, нису га нашли; Никодим га је пренео преко Биоча на Косор у Куче. Ту су му га Кучи узели, и ставили га у неку црквицу, а калуђера отерали. Светитељ није дуго остао ни у Кучима, него су га однели Бјелопавлићи, 1856, кад су палили Куче, под командом војводе Мирка Петровића. Бјелопавлићи га нису нашли у цркви него у кући једног свештеника, по имену Спасо.
Бјелопавлићи су светитеља однијели и смјестили у манастир Ждребаоник, задужбини Вукана Немањића. Казали су народу оно предање које је Кучима казао Никодим: да је тај светитељ – Св. Арсеније II, архиепископ српски, ученик и заменик Св. Саве. Нису могли ни помислити да је оно Св. Сава, за ког се тврдило да је давно спаљен.
Дакле, многобројни наведени разлози и документа мислим да су за свагда оборили досадашње тврђење да је Св. Сава спаљен, и свакоме расветлили да је његово тело међу његовом паством, у светој старој задужбини његова брата, у манастиру Ждребаонику.
Додуше, он није био у Ждребаонику за све ово време од 1856. г., кад су га донели Бјелопавлићи, него је пренесен 1884. у манастир Косијерево, на граници турско-црногорској у Херцеговини. Пренос је извршен по наређењу онда Књаза Николе, а по обећању Књаза Данила. Светитељ је у Косијереву остао од 1884-1915 год., а онда је донесен у манастир Острог, јер су Аустријанци срушили манастир Косијерево топовима. Коначно, 1919. године, однијели су Бјелопавлићи мошти Св. Саве у Ждребаоник, где је и пре био, и где је сада, Нека мирно почива у својој ђедовини. Слава му и хвала!“
Свјестан сам да књига Мирка Драговића отвара много више питања него што пружа одговора. Захваљујући напретку науке и медицине, на крају и развоју ДНК анализе, увјерен сам да би данас штошта могло да се потврди или оповргне. Међутим, стиче се утисак да то Црква не жели, што се може разумјети јер култ Светог Саве, заснован и на његовим мученичким моштима, траје вјековима. Дуже од четири вијека генерације Срба узрастају на причама о стравичној врачарској ломачи и свирепости Османлија.
