Пише: Донко Ракочевић
И ви који нијесте љубитељи озбиљне музике, вјероватно сте чули за Романа Симовића (40), који је тренутно прва виолина чувеног Лондонског симфонијског оркестра, а претходних година је био концерт-мајстор оркестара у Бечу, Москви, Рио де Женеиру… Тренутно најтраженије име у свијету када је виолина у питању. Својим концертом, затворио је последњи БЕМУС у Београду, а прошле јесени је у Сава центру имао величанствен концерт на којем је диригент био непревазиђени Валериј Гергијев.
Роман је рођен у Кијеву, а средњу музичку школу и музичку академију завршио је у Подгорици, односно на Цетињу. Мајка Лариса је предавач на Музичкој академији на Цетињу. Отац Игор му је диригент, а млађи брат Марко такође виолиниста.
Како се породица Симовић обрела у Црној Гори? То је тема ове приче. А у ствари је прича о Романовом дједу, Ларисином оцу, Љубомиру Дашићу, рођеном у Брезојевицама код Плава, далеке 1926. године.
Љубомир је као дјечак био пастир на обронцима Проклетија. Небо му је било једини полигон маште. Често усамљен у планинској пустоши, ноћу је гледао звијезде и сањао како лети небеским пространствима. Жеља му се остварила метеорском брзином. За само двије-три године, од неписменог младића који се потписивао прстом, постао је пилот совјетског ратног ваздухопловства. Но, о томе мало касније.
Почетком 90-тих година, после четири и по деценије боравка у Совјетском Савезу, поново се настанио у завичају. А у члановима његове породице, Црна Гора је добила прве звијезде на музичком небу. Његова ћерка Лариса је била првакиња Украјинске опере, а унук Роман је већ тада, са десетак година, освајао позната свјетска такмичења.
Несвакидашња животна прича Љубомира Дашића окончaна је, на жалост, брзо по његовом повратку у Црну Гору. Са својих Проклетија поново се вратио на небо – умро је у 68-ој години живота. Тако му се испунила и последња жеља и прадавна исконска жудња – да последње дане проведе у својој земљи. Тиме је затворио круг, у чијем средишту је, попут тек утихлог звона, стало његово срце.
Пред смрт је својој Црној Гори даровао изузетан поклон. У препуној сали подгоричког Дома омладине, његов унук Роман Симовић одржао је, у пратњи оркестра Телевизије Црне Горе, величанствен концерт. Сједио сам поред Љубомира (иначе ујака моје мајке) у последњем реду сале и када се завршио концерт, када је пар стотина људи аплудирало неколико минута, рекао је: „Е, сада могу да умрем!“
Пола вијека раније, Љубомир је од музике слушао само звиждук мећаве, чувајући, као слуга, завејане овце у Проклетијама. Наиме, зиму 1942-43 провео је сам у суровој планини. Снијег је пао раније, и било је касно за повратак у село. У љето је отишао у партизане и у пушци добио свог првог друга. Рат је за њега био слобода, јер се први пут добро обукао, нахранио и стекао другове.
После рата је отишао на школовање у Совјетски Савез. За нешто више од двије године, завршио је Војну академију и постао пилот, после чега је летио над свим совјетским просторима, од Пољске до Кине.
Заљубио се у једну Рускињу, Валентину, и то је био разлог да се 1948, у вријеме Информбироа, не врати у Југославију. Са њом се убрзо и вјенчао, и добио дјецу – ћерку Ларису и сина Андреја. Иако је у Совјетском Савезу пронашао срећу, стално је чезнуо за родним крајем. И после нормализације односа СССР-а и Југославије, 1955. године, први пут, као руски официр, посјетио своје Брезојевице, са цијелом фамилијом. Дочекали су га не само рођаци и комшије, већ и цијели крај; причао ми је да избројао преко 200 пари вунених чарапа које је добио на поклон.
Последњих година свог живота, Љубомир је све чинио да своју породицу доведе у Црну Гору. Стицајем околности, познавао сам добро Мању Радуловић Вулић, декана Средње музичке школе у Подгорици и оснивача Музичке академије на Цетињу. Када сам јој ишчитао Ларисину и Игореву биографију, није се двоумила ниједног тренутка, рекла је: „Па, ко не би примио такве умјетнике!“
Око „папира“ им је помогао рођак, историчар др Миомир Дашић, а мој пријатељ проф. др Слободан Вујачић (тада потпредсједник Црне Горе), који је волио Русe као нико у Црној Гори, средио је да им Влада Црне Горе плаћа стан. Кроз коју годину су добили и стан у власништву, и то ексkлузиван, у згради на Горици гдје су живјели Момир и Мило. Опет захваљујући једном русофилу – Мишу Обрадовићу, тадашњем министру просвете, који је једини стан у тој згради намијењен Универзитету, додијелио Игору и Лариси.
Тако је Црна Гора, највише захваљајући љубави Љубомира Дашића према завичају, добила врхунске професоре музике (Лариса је била први професор оперског пјевања код нас) и једног великог талента на виолини – Романа, који ће тек у годинама које су слиједиле, стећи свјетску славу.
Љубомирова жеља да уради нешто за свој крај, и да своје врати у Црну Гору, тиме је испуњена. Истина, Роман данас, са својом супругом Миленом (такође виолинистом), и ћеркицом Софијом, живи у Лондону, али сваког љета дође у Црну Гору и редовно гостује на фестивалу Котор-арт. Марко ради у Музичком центру у Подгорици и предаје у средњој музичкој школи. Љубомиров син, Андреј, једини је био остао у Кијеву, и на жалост више није жив. Љубомирова супруга, Валентина (89) је жива и станује у Будви.
Љубомир је на небу – умро је крајем 1991. године. Срце није могло да му издржи више. Ако је коме срце препукло од доброте и брига за ближње, онда се то десило овом човјеку. Знају то најбоље они који су га познавали…
