Пише: Донко Ракочевић
Двије најзначајније институције за мене су породица и Црква! С друге стране, двије најомраженије институције су ми – држава и Европска унија. Ево – зашто? Главни циљ моје државе је да уђе у ЕУ, заједницу која је смртни непријатељ породице и Цркве!
У Европској унији, традиционална породица наставља да се урушава – свако ко се позива на традицију бива исмијан и маргинализован, а понеко и убијен.
Заузимање за породицу нема готово никаквог одјека, и онај који то чини у најбољем случају изгледа као носталгичар, у најгорем као ретроградан и анахрон.
Да ли се ради, ипак, о нечем озбиљнијем? Да, пропаст породице подрива саме цивилизацијске темеље. Стопа наталитета у ЕУ износи од 0,2 до 0,7. Европљани се не обнављају, и ако се настави овакав тренд – пријети им нестанак.
Чини се да репродукција није више популарна; људи одлажу заснивање породице или се одричу потомства како би се остварили у својим каријерама, процењујући растуће трошкове одгајања дјеце. Нестаје одговорност за подизање дјеце и изградњу дуготрајних међугенерацијских породичних стабала будући да је све мање и мање учесника у том задатку.
Зашто је ЕУ непријатељски настројена према породици? Криза породице није само резултат промењених сексуалних образаца, повећаних права жена или феминистичке идеологије, премда су јој значајно допринијели, посебно потреба жена да буду запослене. Ово има своје дубље коријене. Породица је изгубила свој друштвени значај зато што је постала пријетња Држави!
Као претеча и базична животна заједница породица претходи држави и увијек је држала у равнотежи сопствене интересе. Али, у последњим деценијама, Држава је учинила све што је у њеној моћи да је разбије. Раздвајајући породице, охрабрујући разводе бракова, подржавајући абортусе, заједнице без оца, изграђујући зависност од државе, држава није само нијемо посматрала крах породичних структура, већ је била активан и примаран узрок том тешком положају.
Као што је то мудро примијетио амерички научник Теодор Малик: „Држава је постала господар породице, за последицу имамо да је породица постала роб и слуга Државе“.
Са сваком новом генерацијом, свједоци смо наставка обесмишљавање породице. Сами народи више нису заједница многобројних породица, већ дио централизованог Вавилона званог Брисел, над-државе над државама.
Политички економиста из 16. вијека Жан Бодин тврдио је да су људи једино богатство. Сама логика намеће да би народи опстали, европски посебно, уосталом и сама цивилизација, морају бројчано ојачати. Без породица, онтолошки и физички – ut cedant in nihilum.
