Нико, ама баш нико, није боље скенирао антисрпске и антихришћанске процесе у Црној Гори, под Јосипом Брозом и Милом Ђукановићем, од Добрице Ћосића:
„Црна Гора, од како се зачела као држава, била је и остала искључиво поприште властољубља. Држава је коб црногорског племена. Храна нераду и неморалу; грандоманији и трагикомедији… Одрицање од Бога завршено је на најгори начин: скидањем глава, рушењем цркава и Његошеве капеле. Наметањем и прихватањем атеизма, разорио се црногорски етос. Црногорство је данас најжешћи и најболнији израз антисрпства.“
У својој књизи (дневнику) „У туђем вијеку“, под датумом 11. септембар 2000. године, Добрица Ћосић, поводом интервјуа који је дао за подгоричку ревију „Исток“, говори о антисрпским приликама у Црној Гори:
„Дао сам интервју црногорском часопису Исток. Изговорио сам једну кратку оцјену Тита, Критиковао сам црногорски сепаратизам и шовинизам, као и ‘великог’ државника Мила Ђукановића. Очекујем црногорску дреку и грдњу.
Драма савремене Црне Горе јесте завршетак распада титоистичке Југославије. Све покретачке енергије те драме, сви фактори њеног раскола са Србијом и раскола у себи, имају титиоистички корен.
Црногорски менталитет том распаду титиоизма даје племенску жестину и радикалност чије су последице поразне. Од када су Црногорци стекли самосвест, никада у том народу није постојала толика мржња против Срба; то је нова историјска појава и плод титоизма и црногорске ‘демократије’.
Друштво у коме су политичке страсти надмоћније од политичке толеранције, друштво које је национално, социјално, религијски, економски, сталешки, племенски антагонизовано, није демократско друштво.
Црногорство је данас најжешћи и најболнији израз антисрпства. Ти преверници и отпадници, црногорски, усташки мрзе Србе. Са таквим црногорством, докончава се Коминтернина антисрпска деструкција.“
У својој бесједи у Будви средином 1989. године, Добрица Ћосић је устврдио да је народ Црне Горе – слиједећи идеологију Коминтерне и њене Комунистичке партије, али и под насиљем, заблудама, корупцијом – доживио двије врсте самопоништења: расрбљавање и дехристијанизацију.
“Расбљивање је у Црној Гори праћено дехристијанизацијом која је најмање била вид индивидуалне еманципације од православне религије. Одрицање од Бога завршено је на најгори начин: скидањем глава, рушењем цркава и Његошеве капеле. Наметањем и прихватањем атеизма, разарао се црногорски етос, па је његошевска свест Црногораца доживела још један раскол …
02Ми смо са титиозмом ступили у етапу расрбљавања и разарања свог архетипа и свог идентитета. Наредни нараштаји морају да уложе сав умни и стваралачки потенцијал да се обнови и препороди српски етнос, српско национално биће. У супротном, нестаћемо у 21. и 22. веку.“
