ФОТО-РЕПОРТАЖА

    ПОДГОРИЦА-ГУСИЊЕ: Преко прече, наоколо ближе! (FOTO)

    2176

    Од скора је пуштена у саобраћај нова цеста која повезује Подгорицу и Гусиње преко Албаније. Питање је колико се исплати ићи том трасом, када се узму у обзир сви лоше стране које смо запазили пролазећи њоме, али ваља проћи макар једном, да би се видјела дивља љепота Албаније

    Пише: Донко Ракочевић

    По многима најљепша мис Југославије, Мони Ковачић, својевремено је изјавила: „Имам само још једну неиспуњену жељу – да одем на крај свијета!“ На питање новинара загребачког Старта – Гдје је то?, као из топа је одговорила: „Гусиње!“ Новинару и даље ништа није било јасно…

    И, заиста, када дођете у Гусиње имате осјећај да не можете никуда даље, јер је са три стране окружено високим обронцима Проклетија. Али, историчари говоре другачије – кроз скоро цијели средњи вијек, ова варош је била успутна станица бројним трговачким караванима који су од Дубровника и Котора ишли чак и до Цариграда, а Подгорица је Гусињанима била „на врата од куће“, иако се путовало пјешке или на коњима.

    Но, у 20. вијеку, између Гусиња и Подгорице испријечила се Албанија. Посебно у вријеме комунизма, ни птица није могла да прелети преко албанске границе.

    Како се Албанија последњих деценија постепено „отварала“, Гусињани су почели да сањају асфалтирање пута којим се некад давно ишли њихови преци. И сан им се коначно остварио прошле године – отворен је гранични прелаз у селу Грнчар, а Албанија је направила солидан асфалтни пут, дужине 70 километара, који је повезао тај гранични прелаз са раније отвореним на Божају у близини Подгорице.

    Са пар километара од Гусиња до Грнчара, и 20 километара од Божаја до Подгорице, то је укупно 92 километра, што је дупло мање од дужине магистралног пута преко Берана, Мојковца и Колашина. Но, није и временски дупло краће, због задржавања на граничним прелазима и бројних кривина и серпентина које успоравају вожњу преко Албаније.

    Ми смо од Подгорице до Гусиња стигли за два сата и 20 минута  (сат и 35 минута „чисте“ вожње и 45 минута задржавања на граничним прелазима), док нам је у повратку требало и пола сата више, зато што је у предвечерњим сатима (поготову љети) већа гужва на граничним прелазима. Тако да се временски не може много уштедјети у односу на црногорске путеве.

    Уштеди се на гориву, али се више потроше кочнице и гуме, пошто је огромна већина пута кроз Албанију у кривинама, великим успонима и низбрдицама.

    Нема, истина, гужве у саобраћају (прође и по 10 минута а да не сретнете никога), нема камиона и аутобуса. Цеста је одлично урађена (нијесмо видјели ниједну рупу или попуштање тла), иако нешто ужа од магистралне, са високим и максимално ојачаним банкинама и врхунски урађеним потпорним зидовима од камена. Но, како смо се примицали Гусињу, пут је био све ужи, банкине све мање, а потпорни зидови слабији, са малим одронима који ће са доласком киша представљати све већу опасност.

    На цијелом путу нема ниједне бензинске пумпе, ниједног ауто-сервиса, ниједне продавнице, сем неуређених кафана у неколико села кроз која се пролази. Што је најгоре, на многим мјестима нема ни телефонског домета, тако да не можете позвати помоћ у случају квара на аутомобилу или неке друге неприлике.

    Изузетак је село Тамаре (негдје на средини пута), које је неки приватник лијепо урбанизовао, направивиши пар уличица и тргова, све од камена и дрвета. Ту се организују и сабори, гдје нежење из Црне Горе и Србије долазе да „купе“ невјесте.

    Ријеч је о „најдивљијим“ предјелима Албаније, уз само црногорску границу, са високим планинама, кањонима, голим каменом који нас је подсјетио на пустињски камењар из Живковог филма „Јована Лукина“.

    Последња трећина пута (према Гусињу) је у планинском амбијенту (надморска висина око 1400 метара), са шумом и мало пашњака, и ту вас, сем одрона, врема опасност од стоке на путу, као што можете видјети на једној од фотографија.

    Последњих неколико стотина метара пута, прије граничног прелаза у Грнчару, није ни асфалтирано, а прије тога морате прећи и преко једног потока – старим импровизиваним мостићем од дрвета, на којем шкрипе греде и скакућу даске док по њима газе точкови аутомобила.

    Како смо незванично чули, Албанци намјерно нијесу средили тај последњи километар, зато што им Црна Гора није уплатила обећаних пет милиона евра. Иначе, изградња пута је коштала око 45 милиона евра, а добар дио тог новца је дошао из европских фондова.

    Црна Гора је урадила пар километара цесте од Гусиња до граничног прелаза у Грнчару, али никако да уради и пет-шест километара од Подгорице уз Цијевну, чиме би се пут до Гусиња скратио за чак 20 километара, те би био укупне дужине само 72 километра.

    До тада, питање је колико се исплати ићи овом трасом, када се узму у обзир сви поменуте лоше стране, али ваља проћи макар једном, да би се видјела дивља љепота Албаније. Бајкери кажу да је ово најатрактивнија деоница у региону. Зато смо срели више мотоциклиста него аутомобила…

     

     

     

    ФОТО: Бранко Ракочевић