Пише: Донко Ракочевић
Ова фотографија је снимљена недавно, приликом једног случајног сусрета Макрона и Милатовића, разговор је потрајао пар минута, а наш предсједник није успио да проговори готово ниједну ријеч, ем је био узбуђен, ем му реторика није јача страна, једноставно се заблокира, као приликом оног сусрета са владиком Методијем.
Јаков Милатовић је синоним данашње званичне Црне Горе која крши основно уставно начело о суверенитету који припада грађанима, а не страним центрима моћи. Наши државници не полажу рачуне својим грађанима, већ институцијама Европске уније, тако да у Црној Гори не постоји ни „д“ од демократије (владавине народа). Да постоји демократија, Црна Гора не би признала Косово, нити би била у НАТО-у, јер већина грађана није била за те одлуке.
О свим битним стварима по Црну Гору и њене грађане, одлучује се у Бриселу, тако је данас, тако ће бити и убудуће. Поједине чланице ЕУ, попут Бугарске, Мађарске, Чешке, Словачке, Пољске, па чак и омалене Малте, имају достојанства и снаге да истакну своју суверену вољу и да сачувају свој идентитет, док Црна Гора унапред обећава да ће бити беспоговорни послушник, ма какви јој захтјеви били испостављани, па и да шаље војнике у рату против Русије.
Тако је било и у вријеме комунизма. Црногорци су били највећи Титови полтрони, па су чак преименовали име свог главног града, из Подгорице у Титоград. Чуде ме да нису преименовали и Црну Гору, па да се зове Титова Гора. А би вјероватно, него се нико није сјетио.
Данас је формално Црна Гора, а суштински је – Монтенегро. Својеврсни ЕУ протекторат! За оне који не знају: протекторат је облик зависности једне, обично слабије државе, од јаче државе или међународне организације, гдје јача страна управља спољним пословима и одбраном, као и другим државним политикама, док заштићена држава задржава одређену унутрашњу аутономију, мада се често претвара у формални назив за окупацију или контролу јаче силе.
Мада многи и формално користе назив Монтенегро, као на примјер репрезентативне селекције, у готово свим спортовима, на чијим дресовима и тренеркама не пише „Црна Гора“, већ – „Монтенегро“. Недостатак самопоштовања, комплекс мање вриједности, шта ли, што видимо и по називима локала по Подгорици и другим црногорским градовима. И, наравно, латиницом, а не писмом својих предака и најславнијих Црногораца.
Тако долазим до оног што је рекао градоначелник Пљеваља, Дарио Вранеш, шефу одборничког клуба ДПС-а: „Црна Гора а не Монтенерго, то је разлика између нас!“
На жалост, то су данас усамљени гласови у јавном животу, иако Вранеш има огроман број истомишљеника, практично сви Срби у Црној Гори мисле исто, али њиховим политичким представницима Европска унија је пиједестал за који треба жртвовати све националне, традиционалне вредности.
Не кажем да нам пут ка ЕУ није донио и пуно тога доброг, посебно у процесуирању високих „дужносника“ из времена Миловог режима, али оволики степен сервилности према Бриселу је понижавање своје државе и свог народа какво није забиљежено нигдје у Европи.
Можда за земљу која нема људе који су способни да је успјешно воде, и није лоше да управљање препусти другима (у овом случају институцијама ЕУ), али то неминовно води и у губљење свог суверенитета и идентитета. Наша дјеца, посебно, унучад и праунучад, неће личити на своје претке, него на Белгијанце, Холанђане, Њемце…
А што се Јакова тиче, он не би требао да се обраћа грађанима Црне Горе, ем што знамо што ће рећи, ем што углавном чита изјаве или их напамет научи, као нека бубалица. Када му новинари поставе подпитање, збуни се као Чкаља у полицијској станици.
