Народ Хунза заиста је специфичан, а њихова младоликост и отпорност на рак и друге болести шокира научнике
Један од најздравијих народа на свијету је мали народ који се налази у планинском подручју на сјеверу Пакистана, близу границе с Авганистаном, Кашмиром и Кином.
Хунзе за себе тврде да су потомци Александра Великог. Сличнији су Европљанима него другим Азијским народима. У посљедњим деценијама имају доста посјетилаца из свих дјелова свијета.
Живе на „крову свијета“
Један од разлога за то је њихова специфична младоликост, отпорност на разне болести међу којима је и рак, томе у прилог говори како им је просјечни животни вијек око 100 година, иако многи међу њима живе од 110 до 120 година. Данас постоји око 30 хиљада људи Хунза народа, а иако за то не постоје писани докази, кажу како је међу њима било и појединаца који су доживјели и до 160 година.
Ова мала, срећна и необична заједница живи на надморској висини од око 3000 метара, а каже се како је Хунзама немогуће погодити старост, јер са 40 година обично изгледају дупло млађе.
Како је то могуће? Ни научници нису сасвим сигурни, стога су се бацили на изучавање њихових животних навика у нади да ће тако открити „свети грал здравља“.
Сами припадници народа тврде како тајна њихове младоликости и имунитета лежи у здравим навикама.
Жене рађају и у седмој деценији
Иако је познато се женска плодност драстично смањује након 40 година, код Хунзи ово правило и није тако строго те постоје примјери жена које су рађале и у 60-има, будући да им и менопауза наступа у каснијој животној доби. То захваљују животу с мало стреса, пуно секса и најбољој прехрани на свијету.
Купају се у леденој води
Чињеница је како Хунзе ријетко оболијевају, не само од хроничних болести попут рака, дијабетеса или пак срчаних болести, али они се ријетко заразе и краткотрајним вирусима.
Научници нагађају како иза свега стоје бројне методе којима они од младости јачају свој имунитет, а познато је како се Хунзе без проблема купају и у посве хладној води.
Редовно посте
Специфично за Хунзе је да једу само оно што узгоје – не прихватају увозну или индустријски произведену храну, а за научнике је то управо једна од тајни њихове дуговјечности, пише Шифт.
Хране се сировим воћем и поврћем, орашастим плодовима, једу јако пуно сушених марелица, разне житарице (углавном просо, хељду и јечам), махунарке, а рјеђе овчји сир, млијеко и јаја.
Један дио године не једу ништа у трајању између два и четири мјесеца већ пију само сок од сушених марелица. То је код њих традиција од давнина коју јако поштују, а одвија се у доба године кад воће још није зрело.
Сјеменке марелица богате су Б-17 витамином који дјелује антиканцерогено, а они од сјеменки праве уље. Но, ријеч је о изузетно малим дозама које у противном могу бити опасне по живот. Тамо је чак ствар престижа која породица има више стабала марелица на својој земљи.
За њих вјерују да им доносе јак либидо, дугу плодност и виталност.
Пуно ходања и смијеха
Хунзе проводе већину свог времена у природи, на свјежем ваздуху. Постоје бројне научне студије које потврђује бенефите такве праксе, а за Хунзе је специфично како на дан проходају око 20 километара.
Осим тога, ништа се не може упоредити са ходањем по неравном природном терену сатима, што је њима свакодневица.
Док се у остатку свијета ради „на норму“ и под сталним стресом, Хунзе практикују медитацију. Што се тиче узимања пауза, они ту вјерују свом инстинкту, напросто се одмарајући кад год осјете да им је то потребно.
Иако су врло дружељубиви, припадници овог народа имају навику и неколико сати на дан да проводе сами, кад медитирају и посвећују се својим мислима.
Извор: Експрес
