Према Цвијићу, преко 95 одсто становништва племенске области Црне Горе јесу досељеници из Старе Србије, односно њихови потомци послије 1450. године. Новија архивска истраживања увелико су потврдила Цвијићеву тезу и народно памћењe о Црној Гори као изразитом српском збјегу
аутор: др Новак Ражнатовић (1925-2004)
Инвазија Турака на наше земље у другој половини 14. и у 15. вијеку, довело је српски народ до ивице затирања. У страшној пометњи усљед најзеде Турака, народ српски који је истрајавао у својој православној светосавској вјери, дао се у егзодус на све стране. На једној од тих страна групе сточара, слободних сељака и ситног племства, бјежале су из покорених крајева Рашке, Косова и Босне у нешто безбједнију Зету или већ Црну Гору, Брда и горњу Херцеговину.
Према резултатима Цвијићеве етнографске и антропогеографске школе, преко 95 одсто становништва племенске области Црне Горе, Брда и горње Херцеговине јесу досељеници из Старе Србије, односно њихови потомци послије 1450. године. Новија архивска истраживања увелико су потврдила народно памћење односно резултате Цвијићеве школе, о Црној Гори као изразитом српском збјегу. Наравно, то је на свој начин речено и потврђено и оном величанственом историјском визијом Његоша.
Што се тиче српског становништва средњовјековне Зете, оно је у том заторном времену готово сасвим нестало. Зетско племство дијелом слиједило је примјер Иванова сина Станише, односно Скендер-бега, исламизовало се, дијелом покатоличило, а неки, као и мноштво обичног пука, одбјегло преко мора од Апулије до Венеције. Ни сјемена такорећи није остало да би ико у Црној Гори своје поријекло могао изводити од Црнојевића или њихова племства.
У српском збјегу Црне Горе, Брда и источне Херцеговине, као у древним митовима, многа племена и братства изводе своје поријекло од Немањића. У Озринићима је укоријењено увјерење да су директни потомци Немањића, Цуци да су потомци Павла Орловића, Морачани да су од Мрњавчевића… док су први становници Цетиња, од којих потичу многе данашње цетињске породице, дошли са Златибора.
Памћењем је овај српски народ утврдио своју историјску вертикалу у виду епског предања о својој некада слободној и средњовјековној држави Немањића, о паломе царству на Косову, обилићевској мисли о освети Косова итд.
Османовићи су, дакле, из темеља срушили државу или државе Срба и њихов феудални поредак. Остала је само Српска православна црква да духовно али и политички води свој народ, да чува и снажи предање о Немањићима, Косову итд., да се народ одржи у своме самородству, те да кроз ону борбу „што бити не може“, вођен српском националном идејом, најзад извојује слободу и националну државу.
О АУТОРУ: Новак Ражнатовић је рођен 11. јануар 1925, у Ријеци Црнојевића. Студирао је на Филозофском факултету у Београду на коме је и дипломирао 1951. године. Докторирао је на овом факултету са дисертацијом „Црна Гора и Берлински конгрес“. Предавао је у Которској гимназији, а затим радио у Државном архиву на Цетињу (1953-1954). Био је гимназијски професор у Сјеници, Бијелом Пољу и Цетињу од 1954. до 1958. године. Од 1959. радио је у Историјском институту Црне Горе.
