ПРЕПОРУКА ЗА ЧИТАЊЕ

Одломак из „Његушице“ који ће вас одушевити!

6839

Од како је изашао овај роман Дејана Милошевића, прије двије и нешто деценије, прочитало га је преко милион људи широм свијета. Одабрали смо неколико одломака који повезани функционишу као прича, али која ће вас сигурно натјерати да прочитате цијелу књигу

Јутро као и свако друго у кући сиромашног Јована Гојковића кога задеси несрећа, а можда и срећа, да има пет кћери. Јутро је можда негдје друго обична појава, али на Његушима за случајног пролазника то је нешто несвакидашње. Природа се побринула да се у загрљају нађу шуме и пашњаци, под ногама море, а над главом – Ловћен. Али, у кући Јована Гојковића нико се не обазире на чари јутарњег рађања, већ се ужурбано раде први послови. Мање је руку, јер су се већ три Јованове кћери удале.

Једна од неудатих, Радојка, сједела је после доручка на троношцу и уплитала у кике своју густу, црну косу, гледајући се у огледало. Мајка  јој, нервозна, са српом у руци, стаде на праг и рече:

-Ајде, Радојка, пожури да поћераш браве на ливадицу и немој да се гледаш са оним Милетиним сином, е ће та јад наћ’ од оца1

Без обзира на мајчине ријечи, Радојка је једва чекала да се види са Радованом, Милетиним сином. Припе се Радован, без околишења, на оно брдо од дјевојке, те поче да се под њима увија камен и трава. Раскопча јој блузу од фуштања, па поче да је љуби по грудима, а руку јој завуче у гаће од сукна.

Када се скиде са ње, Радојка је још дуго занесена лежала у трави. Ошинута громом међу ноге, громом који је изазвао кишу по цијелом тијелу, сушила се на првим зрацима преподневног сунца. Радован је лежао недалеко од ње као окорјели ратник који сваку битку добија, али то прима без великог одушевљења и схвата побједу као нормалну ствар.

И док су стада својим бршћењем дотјеравила ливади фризуру, тог дана је Радован још пет-шест пута водио код Радојке бика на испашу. А кад шћаше Ловћен да прогута сунце и наметне на Његуше мрачни вео, Радојка скочи:

-Куку мене, Радоване, мајка ми је дала вретено да јој испредем вуну, па ће ме питат’ шта сам чињела цио дан.

Скочи Радован и ужурбано поче да врти они вретено. Ни електрични разбој не би тако. Радојка са друге старне, упреда ли – упреда. Испредоше пет-шест рондулица, што добар мајстор не би за три дана учинио. Затим Радојка покупи вуну и вретено и потјера овце ка кући.

Овновска звона наговијестише укућанима честите куће Гојковића да отворе торове да се ућерају брави. Мајка упита:

-Раке, јеси ли што работала око оне вуне што сам ти дала?

-Јесам, мајко. Очи су ми испале радећи.

-Ајде, Раке, нешто да изијеш, па да легнеш, јер си цио дан држала вретено у руке.

-Јесам, мајко, руке су ми опале.

Угаси се петролејка. Укућани пођоше на починак. Мјесец је доминирао ведрим небом, диригујући својим пепељастим сјајем осталим члановим звјезданог оркестра. Једино су црвчци и по који мекет незаспале козе – парали величанственост ноћног спокоја.

######################

Његуши би се сигурно утопили у монотонију хиљаде других селаца да се не издвајају по томе што дадоше једног од највећих генија свјетске филозофије. У једно предвечерје, крајем љета, пред родном Његошевом кућом, заустави се луксузни „студибикер“, власништво цетињске фабрике „Обод“. Из њега је изашао 50-годишњи Пјер Досидије, магнат француске електронске индустрије, а са друге стране директор „Обода“ Миладин Сандрић. Са великом пажњом Пјер и Миладин су разгледали породичну кућу Петровића и уписали се у књигу утисака. Затим су сјели у ауто који је почео да клизи његушким падинама.

Само неколико минута касније, аутомобил је морао да застане, јер су друм закрчиле овце. Радојка, која је тјерала овце кући, ужурбано је ушла у стадо са штапом у руци, да га потјера са друма.

Господин Досидије је погледао кроз савршено угланцано вјетробранско стакло и угледао Радојку како растјерује овце са друма. Магичном снагом поглед му се залијепио за раскошне бокове кршне Његушице, па је у тренутном избезумљењу, узвикнуо:

-Фантастик мадмазел!

Затим је, као у неком бунилу, рекао да би дао све своје фабрике само да упозна ту дјевојку.

###################################

На Пјерову молбу кренули су из истих стопа према кући Гојковића. Миладин предложи да прво сврате код Станка Обрандића, шефа мјесне канцеларије, који сигурно познаје Гојковиће.

Најзад, кола су стала испред куће. Због изненанде посјете, из куће су излетјели да виде ко им долази. Домаћин Јован, жена му Драгиња, кћер Петкана, и баба Смиљана.

-Ауу, јадо мој, каква лимузина! – констатова баба Смиљана.

Док је Станко упознавао госте са породицом Гојковић, Јован је са великом знатижељом размишљао шта се десило да му после толико година у кућу дође шеф мјесне канцеларије.

Посједали су их унутра, у велику и једину просторију у кући. Пјер је сједио стидљиво, скупљених ногу, као нека дјевица, која ће за који часак изгубити дјевичанство.

Оно што се нашло у кући изнесоше пред госте с пуно срца, као што раде сиромаси. Домаћин Јован је узео чашу и пожелио гостима да се осјећају као у својој кући. Затим је Миладин подигао чашу и послије саме здравице почео да објашњава намјеру њиховог доласка. Родитељи Радојкини, сметени и неодлучни, са великим поштовањем гледају на прилику која им се изненада пружила.

Баба, трезвена старица, с дипломом живота у души, искористи забезекнзтост сина и снахе, и одбруси:

-Учен си и фин чојак, ми би је дали ако ћеш да дођеш да живиш на Његуше и да примиш нашу вјеру. Али да се моја Рада удаје за католика и да оде у невјеру, то не дај Боже.

Пјер, интелигентан човјек, без обзира што не зна језик, осјети тврдоћу црногорске нарави која се не увија пред баснословним понудама, ни гомилама злата.

Пјер се обратио Миладину да замоли да Радојка дође као може. Отац на то наложи Петкани да потрчи у тор да позове Радојку.

Који минут касније, на вратима оронуле куће, шекспировски призор. Умјесто духа Хамлетовог оца, појављује се вила распуштене чекињаве косе, ознојене пути, питајући очима шта се дешава. Својом раскошним тијелом пунила је оквир врата, а камени зидови били су позорница и стварна боја Пјерове агоније.

Направила је неколико корака унутра и пружила руку стидљиво, с поглеодм упереним у земљани под. На крају је дошао ред да пјеру пружи руку. Пружила му је кратко и одсјечно, са примијетним црвенилом у лицу а затим је брзо повукла к себи. У том трену, осјећала је огромну грижу савјести, и сам чин руковања са странцем сматрала је издајом љубави према комшији Радовану.

У свој тој скучености и непријатној тишини, једини који је смио да загризе и да се наметне био је Станко. Почео је од шале ка збиљи:

-Е, богуми, кад се удаш и пођешу Француску, не вјерујем да ћеш нам се и картом јавити.

Радојка се једва уздржала да не плане, али је била васпитана тако да од старијег мора и увреду да трпи. Чекала је да се што прије овај сусрет заврши и да оскакута свом стаду и свом Радовану.

Послије неколико тренутака необузданог гледања у Радојкино тијело, Пјер јој неконтролисано стави руку на лијево раме, а врховима прстију десне руке забаци јој кику посред леђа, разголитвиши јој ухо.

Радојка је планула као ватра кад се на њу налије права ракија. Лијевом руком снажно одгурну Пјерову десну руку пуну пожуде, он паде са троношца и завршни на уатбаној земљи.

Људи се балсамоваше од непријатности. Гости нијесу требали да се договарају, били су сувишни и погледи, ћутке се и без устезања кренуше према колима. Домаћин, збуњен и изненађен, молио их је да не иду. Покушао је све, али није вредјело.

Пошто су гости отишли, отац приђе Радојки и дохвати је за ону исту кику и баци је на камене плоче насред предворја. Извади каиш из гаћа и поче да удара по њој, колико му је снага дозвољавала. Мајка је с кућног прага била нијеми посматрач, порота која је осудила поступак своје кћери.

##################################

Када је била чврсто убијеђена да су сви утонули у сан, Радојка је устала и узашла напоље. Дошла је до бистијерне и почела да вуче мокри конопац, везан за канту пуну воде. Пошто га је одвезала, узела је и празан сић и упутила се путићем испод појате. Застала је под крошњом старог дуда у чијем хладу је као дјевојчица највише вољела да се игра.

Сагла се и окренула сић наопачке. Стала је на њега и преко једне дебеле гране пребацила мокри конопац. Спретно и без икаквог узбуђења, направила је омчу и навукла је око врата. Рукама је извукла косу испод конопца и пребацила је преко њега. Направила је мали поскок, исћ јој је измакао испод ногу, а мокро уже под теретом тијела стезало је гркљан. Мокро уже које је извадило хиљаде литара воде за живот, на крају је било употријебљено да прекине један живот…

(Књигу можете наручити преко телефона 068 33 88 47, или, ако сте у Србији: 065 476 76 82; исто тако можете се обратити директно аутору, преко инбокса Фејсбука, на коме ћете га наћи под именом Дејан Тарски)