ИЗ УГЛА ПСИХОЛОГА

Страдали преци и заборавни потомци

237

Често радим са потомцима жртава Јасеновца, Велике Градишке и других стратишта. Из моје праксе је очигледно да злочини из Другог свјетског рата нијесу застарјели. Претварање да се никада нијесу десили – не дјелује. Чак и то што су потомци пожурили да опросте и кажу: „Не треба се оптерећивати прошлошћу“ – не разрешава чвор…

Пише: Марта Мратинковић

Поред личних и породичних, постоје и потискивања, самообмањивања, постоје и лажи и тајне на нивоу народа. Људска историја је препуна крви, убистава, превара, издаја, геноцида. Толико је убијених, искасапљених, раскомаданих, несталих у диму, затрпаних земљом… без сахране, без покопа достојног човјека, без обреда, суза, опела и свештеника.

Много пута сам се освједочила да овакви догађаји не застаријевају ни стотинама година након што су се догодили. На екс-југословенским просторима било је пуно злочина против човјечности који су олако заборављени. А, као и све друге тајне, и ове налазе начин да нас једном заскоче. Дугови крви – не застаријевају. И пронаћи ће свој начин да се наплате.

Веома је важно да се данас, барем на симболичком и ритуалном нивоу, уради нешто чиме би се најприје признала патња коју су наши преци нанијели другима или коју су други нанијели њима. Тек након таквог признања, могуће је започињање процеса превазилажења исцељења и исцјељења тог зла и боли. Ритуали тражења опроштаја и покајања – љековити су и за једна и за други народ.

У својој пракси, ја данас често радим са потомцима жртава Јасеновца, Велике Градишке и других стратишта. Из моје праксе је очигледно да злочини из Другог свјетског рата нијесу застарјели. Претварање да се никада нијесу десили – не дјелује. Скривање и прављење табу тебе, такође. Чак и то што су многе преживјеле жртве и њихови потомци, пожурили да опросте и кажу: „Не треба се оптерећивати прошлошћу“ – не разрешава чвор.

Срби чекају на ликвдацију пред усташком јамом Јадовно

Докле год крвници и њихови потомци не познају и не признају величину зла које су учинили, не осјете кајање и не моле за опроштај, несрећа исте врсте само се умножава.

Олаким давањем опроштаја и пристајањем на минимизирање и маргинализовање страдања својих предака, њихови потомци постају посредно саулесници крвника, те пропуптају прилику да науче са киме и колико треба да буду блиски, а шта је то од чега треба да се чувају.

За жртве и њихове потомке, врло су љековити ритуали и њихово практиковање. То може бити служба у цркви или када посадимо дрво за оне који нијесу сахрањени у земљу већ су, на примјер, бачени у ријеку, и минут ћутања за мртве, уз наше усправно стајање, један је од добрих ритуала.

Једна моја пацијенткиња чија је породица страла у логору на Старом сајмишту, одлази сваке године, са својом сестром и дјецом, и спушта у Саву (на мјесту гдје је било губилиште) за сваког од својих предака, папириће са њиховим именима, упаљену свијећу и букете цвијећа. Тај ритуал је за њих, који су живи, јако важан и доноси много мира и топлине њиховим душама.