Пише. Донко Ракочевић
Као што се Христос вазнео на небо, четрдесетог дана после свог васкрсења, тако се српски народ попео на небо на Видовдан 1389. године, као што показује ова прелепа икона. О томе сведочи и манастир Раваница, чија црква носи име Вазнесења Господњег, а камотно ми могла да носи и име – Успења кнеза Лазара и његових витезова на небо!
Пред кључни судар са османском силом, кнез Лазар одлучује да гради цркву и да је посвети Вазнесењу Христовом. Милош Обилић je сматрао да није оправдано давати предност духовним вриједностима, као што је зидање цркве, у односу на војне потребе у таквом историјском тренутку у коме ће једна битка измијенити ток историје једног народа. То је описано у једној од најлепших пјесама предкосовског циклуса – „Зидање Раванице“. Кнез Лазар му вербално даје за право, али се ипак опредељује за „царство небеско”, тј. за зидање Раванице.
За разлику од епског јунака Милоша Обилића, кнез Лазар се потврђује као човјек цркве, као литургијски човјек, и због тога постаје светац, а не због јунаштва, јер када би се на јунаштво добијала светост, свети би био Милош Обилић.
Кнез Лазар, дакле, жртвује себе и своју војску ради нечег узвишенијег и вјечног – Царства Небеског.
Али, коријен тог избора није на Косову, него дуљбе, дубоко у српском духовном ткиву, засађен руком Светог Саве. Свети Сава је још у Хиландару одабрао пут Христовог јеванђеља, за себе и свој народ. Он је темељ свега узвишеног што је српски народ касније изнедрио. Он је родочелник видовданске етике, оне која се не одмјерава по побједи или поразима у овоземаљском животу, већ у оном небеском, вјечном.
Зато је Жарко Видовић сматрао да су Срби завјетни народ Светог Саве, не умањујући значај Косовског завјета за српско национално питање, али сматрајући да ни тај Завјет не би био могућ да није током 170 година (од 1219. до 1389.) био припреман у манастирима и црквама, задужбинама Светог Саве и осталих Немањића.
Косовски јунаци гину радосно, као што је Христос радосно страдао на крсту. Та радост није од овог свијета, то је радост вјечног смисла. Црква коју Лазар гради – било она на земљи или у срцу народа – остаје да свједочи о избору који је направљен. Избору за Христово јеванђеље, за жртву, за духовну побједу.
У томе је срж Косовског завјета: у вјери да живот добија свој пуни смисао тек када се дарује за нешто више. Зато Косово није пораз, него побједа. Није рушевина, него темељ. Није крај, него почетак. Почетак једне нове, дубље свести о нацији као духовној заједници, као народу који се не одређује по крви и језику, већ по вјери и етици.
Кроз видовданску етику, Срби су себе сагледали не као народ побједе, већ као народ смисла. А смисао, како су нас учили Свети Сава и кнез Лазар, не лежи у пролазном, већ у вјечном. У Христу и Његовом царству. Зато цар Душан није светац, иако је Српску цркву уздигао на ниво патријаршије, јер он није доносио небеске већ земаљске побједе, освајао је земаљски а не небески простор.
У манастирској цркви посвећеној Вазнесењу Христовом данас се налазе мошти кнеза Лазара. Манастир Раваница представља заштићено непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја. На ктиторској композицији се, поред кнеза Лазара налази и књегиња Милица и њихови синови Стефан и Вук. Раваница је добила име по истоименој ријеци која протиче овим крајем, у околини Ћуприје.
Српски патријарх Данило Бањски пренио је мошти кнеза Лазара из Приштине у Раваницу 1392. године. Манастир је од тада постао мјесто ходочашћа и жижа око које се ствара култ кнеза Лазара, косовског мученика, а затим и његових сабораца. Више пута била је рушена и паљена при чему није страдала сама црква, већ утврђење и манастирске зграде. Црква је тешко страдала 1686/7. године, када је побијен и већи број раваничких монаха. Током аустро-турског рата 1788-1791. године, народу познатијем као Кочина крајина, манастир Раваница је спаљен 9. априла 1788. године.
Косовска битка, дакле, није само војни догађај. Она је симбол, прича у којој се препознаје суштина српске духовности. Срби су као народ постојали и прије Косова – имали су своју државу, цркву, језик и писмо. Али, Косовска битка, као историјски и духовни догађај, уткала је у српски народ оно што називамо националном свешћу у најдубљем, готово библијском смислу. Парадоксално, на Косову пољу, Срби су се, губећи битку, историјски успоставили као нација.
