трагом трача

Владика Максим вјерује да смо постали од мајмуна!

4189

Увријежено је вјеровање  у јавности да је питање еволуције окончано, да је наука „побиједила“, те да превазиђена црквена учења једноставно припадају прошлим временима. На жалост, такав став заузимају и неке владике Српске православне цркве, попут епископа западно-америчког Максима, који у новом броју београдског „Недељника“ каже:

Не сматрам себе посебно луцидним у питањима природних наука, али не могу да затворим очи пред чињеницом да у свету имате на хиљаде православних биолога који живе као вјерујући људи не одбацујући теорију еволуције. Данас водећи православни теолози не сматрају да су теорија еволуције и вјера двије супротстављене ствари…“

Они којима се чини да ова два учења имају било чега заједничког, или нису читали дјела Светих Отаца, или нису проучили Дарвинову теорију еволуције.

Као изговор за овај својеврсни парадокс могу се чути разна објашњења, али код већине углавном преовладава осећај ниже вриједности пошто се у проблем умијешао неприкосновени ауторитет науке: код људи се појављује бојазан да не буду некако „мимо свијета“, „мимо научних открића“, „неупознати са достигнућима технологије“, ријечју – да би их јасно изречена вјера у Бога Творца сврстала међу заостале и необавијештене.

Многи црквени Оци су се бавили питањем настанка свијета и човјека, а најпре Св. Василије Велики, Св. Јован Златоуст, Св, Јован Дамаскин, Св. Јефрем Сирин у својим тумачењима Књиге Постања. Они јасно одбацују учења античке грчке философије која су нудила неке раније верзије теорије о еволуцији. На којој су дакле основи рани Оци ипак могли говорити против учења сличних овом савременом, ако је концепт теорије еволуције резултат „савремених научних открића“?

Можда би се могла изнијети примедба да у тим давним временима наука није била напредна као данас и да, једноставно, није могла теорију тако „убједљиво доказати“. Или би се могло рећи да су црквени Оци измислили сва та тумачења (и да су самим тим непоуздани свједоци), или да су на алегоричан, поетски начин покушали да изразе нешто што ни сами нису разумјели, односно да немају више шта да понуде нама, савременим људима. Значи ли то онда да ми не вјерујемо да је основа на којој лежи цјелокупно предање у ствари Откривење Божје, те да се само на тој основи Истина спознаје и преноси људском роду?

Тек у животима и дјелима црквених Отаца ми проналазимо „ум Цркве“ који је „ум Христов“ – живо, неакадемско разумијевање Божјег Откривења. Они су наша спона између данашњице и древних списа који садрже Божје Откривење. Без ове споне препуштени смо самима себи, а резултат су небројена тумачења и секте.

О овом проблему је исцрпно писао блаженопочивши о. Серафим Роуз у књизи „Постање, стварање и рани човјек“. Један мањи дио ове изванредне књиге је доступан у српском преводу под насловом „Православни поглед на еволуцију“, (Светигора, 2000). „Еволуцију не би никад могли да измисле људи који верују у Бога којег славе и којем служе православни хришћани“, каже отац Серафим (Роуз).

Када су секуларни научници понудили објашњење настанка свијета под називом „теорија еволуције“, показало се да су понудили интелектуални концепт неопходан да се попуни философска празнина која настаје ако се само остане на тврдњи да не постоји Бог. Они су понудили алтернативу у виду „научног“ система који „расветљава“ питање постанка свијета без Творца. Више од једног вијека се упињу да теорију поткрепе доказима, да је коначно и докажу.

Они који ову теорију прихватају са религиозним жаром, превиђају мноштво недоказивих и недоказаних елемената који у њој постоје. „Па ни ви“ – рећи ће они – „не можете да докажете да постоји Бог“. Сама природа ове већ класичне примједбе по себи указује да се овде ипак ради о сукобу различитих ВЈЕРОВАЊА, а не о убједљивој побједи науке која за то може захвалити јасноћи и ваљаности својих доказа.

Сврха Христовог оваплоћења, живота међу људима, крсне смрти и васкрсења је да нас искупи од последица пада. То већ подразумијева да је стање у коме се налази човјечанство лошије него што је било пре пада, а никако боље, што би по теорији еволуције било логично. Идеја социјалног дарвинизма – да се наша друштва у свијету поправљају и да се крећемо према корјенито савршенијем стању људске расе – супротна је Откривењу и свједочењу Отаца да ће свијет пред сам крај дочекати владавину антихриста, а не остварени земаљски рај.

Многим материјалистима ће се владавина антихриста учинити као остварење раја на земљи, што ће и бити последња и највећа обмана. Временски период којим оперише еволуциона теорија („милиони“, „стотине милиона“, па и „билиони“ година) из основа је супротна свједочанствима Светог Писма и учењу Светих Отаца.

Православни хришћани који не знају шта да мисле по питању еволуције морају макар прихватити чињеницу да је оно од изузетне важности, нарочито ако не би жељели да се покаже да су одступили од Предања само зато јер са њим нису били довољно добро упознати. Онима који ово питање схватају олако такође је потребно да се боље упознају са дјелима Светих Отаца, да не будемо слични човеку који сазида кућу на пијеску… (Матеј 7, 24-27).

Довољно је да се осврнемо у врло блиску прошлост и да се сјетимо случаја „Дарвин против Љиљане Чолић“ да би бар приближно схватили сву тежину проблема о којем се овде говори. Можда је извесним српским академицима који су се тако јасно и гласно ставили на страну Дарвина захтевајући оставку, сада већ, нажалост, бивше министарке просвете, непозната чињеница да за њих још увек суверена владавина теорије еволуције већ дуже вријеме наилази на све већи отпор унутар саме научне заједнице. Научници из разних области – биолози, физичари, генетичари, геолози итд. – објављују резултате свог истраживачког рада и држе јавна предавања која озбиљно доводе у питање основне премисе на којима почива теорија еволуције.

Проблем није једноставан и опасно је потцјењивати га, јер не постоји област живота у који није продро. Свака генерација, од првог човјека до данас, суочена је са, у суштини, истим искушењима; мијешају се само оруђа и оружја. Свака генерација има исти задатак као она претходна. Од тога у шта вјерујемо зависи како ћемо живјети и како ћемо дочекати смртни час.

Наш задатак је да се за нашу вјеру боримо начином о којем нам говоре црквени Оци и да, с Божјом помоћу, препознамо лаж, ма које маске на себе стављала и ма којим стручним именом се називала. Хришћани не би требало да верују да су људској раси за тај задатак на располагање дати билиони година, већ да је ограничено вријеме које нам је Бог даровао сасвим довољно само ако почнемо одмах.