Скидање прашине

Русија је Хабзбурзима нудила сјевер Косова!

16639

Крајем љета 1908, руски министар спољних послова Извољски упутио је меморандум свом аустријском колеги Еренталу, којим је понудио Хабзбуршкој Монархији да анектира Босну, Херцеговину, Санџак и дио Косова! Иако је руској влади било добро познато да Србија и Црна Гора сматрају Санџак и Косово као саставни део своје националне територије, ипак је она била спремна да и те области преда Аустро-Угарској

Припремио: Љубиша Морачанин (по књизи „Први балкански рат“, Историјског института ЈНА, 1959)

На активније иступање против младотурске револуције прво су се одлучиле Аустро-Угарска и Русија. Пред сам почетак побуне турских трупа против султана, руски министар спољних послова Извољски упутио је меморандум свом аустриjском колеги Еренталу, у коме је, између осталог, понудио Хабзбуршкој Монархији да анектира Босну, Херцеговину, Санџак и дио Косова, а да као компензацију за то подржи Русију да добије право слободног пролаза за њене ратне бродове кроз Босфор и Дарданеле.

Наравно, то је аустро-угарска влада оберучке прихватила. Она се још раније припремала да изврши анексију Босне и Херцеговине, а сем тога, код ње је у лето 1908. године већ почела да преовладава решеност да уништи Србију као државу. Ту политику нарочито су заступали дворски кругови. Они су помишљали да излаз из противречја у коме се нашла Двојна Монархија траже у томе да јој прикључе све југословнске земље као њен трећи део.

Међутим и поред руске понуде да анектира цео Санџак и део Косова до иза Митровице и Вучитрна, аустро-угаска влада то није хтела учинити. Она је сматрала да би прикључење Санџака Хабзбуршкој Монархији захтевало ангажовање јаких војних снага, изазвало сукоб са Шиптарима (што би користило Италији), з6лижило и ујединило Србију и Црну Гору и отежало њеним агентима да подржавају и развијају антагонизам између шиптара и словенских народа на Балкану. Зато је Санџак за Аустро-Угарску изгубио свој стари значај. Његовим држањем она сад више није хтела да спречава образовање велике словенске државе на Балкану, него је тај циљ намеравала постићи уништењем Србије као државе и стварањем велике Бугарске.

Александар Извољски, руски министар иностраних послова (1906-1910)

Зато је аустро-угарска влада сматрала да треба да подржава стварање велике Бугарске на рачун Србије, јер се тим вршила потребна припрема „да се у једном тренутку повољне европске констелације може ставити рука на преостали део Србије”. Тада би Балканско Полуострво дошло под аустро-угарску доминацију, створила би се албанска држава која би била под покровитељством Беча, у такав положај дошла би и Црна Гора, а велика Бугарска дуговала би Хабзбуршкој Монархији захвалност за своје проширење.

Пошто је тако дефинисала своје циљеве; аустро-угарска влада је приступила припремама за анексију Босне и Херцеговине. Она је крајем августа обавестила руску владу да прихвата њену понуду. И већ 16 септембра, дошло је у Бухлау до састанка између Извољског и Ерентала. Том приликом, између осталог, Аустро-Угарска је узела обавезу да се не противи отварању мореуза за руске ратне бродове, а Русија је пристала на анексију Босне и Херцеговине.

Тако су Аустро-Угарска и Русија споразумно решиле да из дуготрајне балканске кризе и потреса које је изазвала младотурска револуција извуку оне користи за којима је тежила њихова империјалистичка политика. То је у суштини био иступ како против младатурске револуције, тако и против интереса балканских народа.

Иако је руској влади било добро познато да Србија и Црна Гора сматрају Санџак и Косово као саставни део своје националне територије, ипак је она била спремна да и те области и Босну и Херцеговину преда Аустро-Угарској да би у замену добила аустро-угарску сагласност и потпору за стављање Босфора и Дарданела под своју контролу.

Међутим, Русији је за решење питања мореуза био потребан пристанак и осталих великих сила. Зато је Извољски, после састанка са Еренталом, кренуо у Немачку, где није одбијен, али није ни добио неко одређено обећање да се Немачка неће противити отварању мореуза. После тога он се састао са италијанским министром иностраних послова Титонијем, од кога је добио подршку за свој захтев.

И тек што је Извољски стигао у Париз, Аустро-Угарска је 7 октобра 1908. прогласила анексију Босне и Херцеговине. Мада руски захтев за мореузима није одбила, француска влада је саветовала руском министру спољних послова да тражи пристанак Енглеске. Али, у Лондону су били одлучно против отварања мореуза. У Турској је на власти била англофилска влада и Енглези нису хтели да јој праве тешкоће и да је гурну у наручје Берлина.

Тако су, на крају, планови руске владе пропали. Пошто је Аустро-Угарска, стављајући Европу пред свршен чин, приграбила свој део, а Русија остала празних шака, руска влада је поставила захтев да се питање анексије реши на међународној конференцији. Тиме је она хтела да спречи анексију или, ако у томе не успе, да бар извуче одговарајуће компензације Србији и Црној Гори. Њој су се у томе одмах придружиле владе Француске и Енглеске, јер су настојале да тако изгладе непријатан утисак које су створиле одбијањем руског захтева за мореузима. Пошто није хтела дозволити јачање Аустро-Угарске, и Италија се солидарисала с Русијом.

Анексионо питање је већ одмах постало крупан проблем који је подигао буру у иначе немирним водама европских међународних односа. Проглас анексије изазвао је велико огорчење како у Србији и Црној Гори тако и у Турској. Међутим Црна Гора је одмах признала бугарску независност, а Србија, мада је у суштини позитивно гледала на тај догађај, заузела је резервисан став. Турци су теже примили бугарску одлуку него анексију. Против Бугара помишљали су да употребе оружје а против Аустро-Угарске одговорили су бојкотом њене робе.

Анексијом се у суштини није битно мењао положај Босне и Херцеговине. И даље су оне, као и раније, остајале у колонијалном односу према Бечу и Пешти. Али ипак је тај акт са државно-правне стране, учвршћавао положај Аустро-Угарске на Балкану. Њиме је била затворена перспектива да се народи Босне и Херцеговине ослободе испод аустро-угарског јарма. А тиме су биле доведене у питање ослободилачке тежње Србије и Црне Горе у односу према Босни, односно Херцеговини. Због свега тога, у Србији, Црној Гори, Босни и Хереговини дошло је до врло снажног покрета против аустро-угарске политике.

Србија је одмах после анексије успоставила дипломатске односе с Црном Гором, који су били прекинути у лето 1908 године. Обе земље чврсто су биле решене да се ослоне једна на другу и да се заједничким снагама супротставе анексији. У том циљу оне су, крајем октобра, склопиле споразум о одбрани својих политичких интереса и свог суверенитета. У исто време српска влада је ступила у преговоре и с Портом ради стварања савеза против Аустро-Угарске. Она се надала да ће ослонцем на Турску појачати свој положај према Аустро-Угарској, а Турцима је савез требао да би лакше добили неку накнаду за анексију и да би се оситурали у случају рата с Бугарском.

У јесен 1908. године изгледало је да ће доћи до савеза између Србије, Црне Горе и Турске…

(наставиће се…)

ИЗВОР: Први балкански рат 1912-1913, књига прва

Аутори: пуковници Бранко Перовић, Милан Лах, Ахмед Ђонлагић и Богдан Гледовић; потпуковник Митар Ђуришић; мајор Борислав Ратковић; мајор Божидар Давидовић и јавни службеник Стојадин Катић

Издавач: Историјски институт Југословенске народне армије (Година издавања: 1959.)