ДОЗВОЛИТЕ ЧУДИМА ДА УЂУ У ВАШ ЖИВОТ

ПОМЕРИТЕ ГРАНИЦЕ: Препреке су само у вашој глави!

1017
Source: Unattributed photograph

Више ни наука не поставља питање утичу ли наша увјерења на наша тијела и наше животе. Границе, једноставно, не постоје, имамо их само у својој глави. Најбоље то показује примјер енглеског атлетичара Роџера Банистера

Пише: Донко  Ракочевић

26. јула 1852, Чарлс Вестхол поставио је у Лондону модерни репер за трку од једне миље (1600 метара). Његово вријеме износило је: четири минута и 28 секунди. Иако је Вестхолов рекорд био оборен бар 31 пут крајем 19. и почетком 20. вијека, сви ти рекорди и даље су били изнад четири минута и чинило се да човјек није у стању да истрчи једну миљу испод четири минута.

А онда 6. маја 1954. године, британски тркач Роџер Банистер пробио је недостижну препреку од четири минута. На стази у Оксфорду, претрчао је једну миљу за три минута и 59 секунди и четири десетинке.

Иако су биле потребне 102 године да се пробије репер од четири минута за једну миљу, мање од осам недеља касније – пробијен је поново. То је урадио Џон Ленди из Аустралије, који је постигао вријеме од три минута, 57 секунди и девет десетинки.

Од подвига Роџера Банистера 1954. године, до данас, рекорд за једну миљу оборен је још 18 пута. Актуелни рекорд држи Мароканац Хишам Ел Геруж који је 1999. године на Олимпијском стадиону у Риму истрчао једну миљу за три минута, 43 секунде и 13 десетинки.

За оне који су били убијеђени да човјек не може да истрчи миљу за мање од четири минута, Банистерово обарање рекорда представљало је чудо! Како је Банистер то урадио? Иако само Банистер може знати шта му је тачно пролазило кроз главу и што га је ослободило ограничења које су поставили постојећи рекорди, знамо да је користио логику. Прво је одабрао јасан и прецизан циљ. Прича се да је током тренинга стављао у патике парче хартије на коме је писало тачно вријеме које је зацртао да постигне: три минута и 58 секунди.

Иако је цијели атлетски свијет мислио да је то немогуће, Банистер је за себе промијенио то свеопште увјерење и дао примјер за угледање и онима после њега.

Др Денис Габор, добитник Нобелове награде за 1971. годину, сматрао је да функционисање људског мозга, који се помоћу холографског модела налази у интеракцији са Универзумом, дозвољава дешавање искустава која надилазе простор и вријеме – ЧУДА!

У контексту тог холографског модела, све ствари постају могуће! Тајна за доживљавање моћи тих потенцијалних исхода, лежи у томе да ми морамо да мислимо о себи на тај нов начин. Када у томе успијемо, почиње да нам се догађа нешто предивно – ми се мијањамо!

Концепт Божанског матрикса као универазално повезаног холограма, говори нам да смо ограничени једино сопственим увјерењима.

И по древним духовним учењима, невидљиви зидови наших најдубљих увјерења могу да постану наш највећи затвор. Ипак, та учења нас подсјећају и на то да наша увјерења могу да постану и наш највећи извор слободе.

На начине толико различите колико то могу да буду путеви свјетских духовних традиција, све оне нас воде до истог закључка – могућност да будемо затворени или слободни, налази се у нашим рукама. Избор је само наш!

Према источњачким мудрацима, увјерења која човјек наслеђује или својим животом стиче, кључни су елемент у људском напредовању у било којој области. Свјесно или подсвјесно, наша увјерења су дио информације која окружује наш свијет и нас. Од регенерације органа и коже, до излечења описаних у плацебо експериментима, оно од чега смо направљени прилагођава се шаблону наших најдубљих увјерења.

Ту нови проналасци у области ћелијске биологије постају узбудљиви, јер говоре исту ствар, а они то раде језиком науке. Дакле, више ни наука не поставља питање утичу ли наша увјерења на наша тијела и наше животе. Границе, једноставно, не постоје, имамо их само у својој глави.