трагом трача

МИЛИНКО И МАРГАРИТА: Највећа љубав у историји фудбала!

1656

Вјерна навијачица мадридског Атлетика, Маргарита Луенго,  пред сваки меч доноси букет са цвијећем (12 црвених и 12 бијелих каранфила) на мјесто са којег је Милинко Пантић изводио корнере. Ко помјери цвијеће, не пише му се добро… И тако 20 година на „Висенте Калдерону“, и сада на новом стадиону „Ванда Метрополитано“…

Пише: Милош Андрић

Атлетико Мадрид се на почетку ове сезоне преселио на нови стадион. Нема више чувеног „Винсенте Калдерона“. Постоји само његова  макета у музеју у којем је и биста Милинка Пантића (51). А једна жена наставила је, као и претходне двије деценије, да оставља букет цвећа код корнер заставице на југоистоку. У част српском играчу Пантићу, који је средином 90-тих година прошлог вијека харао шпанском Примером, али и Европом.

– То је традиција на свакој утакмици коју Атлетико игра код куће, па је тако и на новом стадиону „Ванда Метрополитано“ – каже Пантић за „Седмицу“. – Зове се Маргарита Луенго, упознали смо се у сезони када је клуб освојио једину дуплу круну у дугој историји. Воли ме као да сам јој син, а мени импонује да неко на тај начин даје на важности свему што сам учинио за Атлетико.

Навијачи Атлетика и даље са сјетом говоре о најчувенијој генерацији која је у сезони 1995/96, под вођством Радомира Антића, освојила дуплу круну и засијенила звијезде Реала и Барселоне. Кључни човјек тог тима је био српски везиста Милинко Пантић, чији су корнери и слободњаци били бар „пола титуле“. Какав је траг оставио човек, кога никада у домовини нису претјерано цијенили, говори прича о 65-годишњој навијачици Мадриђана, Маргарити Луенго. Опчињена тадашњим Пантићевим играма и понашањем, одлучила је да успостави традицију која никога не оставља равнодушним.

Маргарита Луенго поставља цвијеће на стадиону „Висенте Калдерон“, децембра 2012. године

Већ 20 година госпођа Луенго доноси букет од 24 каранфила (12 црвених и 12 бијелих, као клупске боје) које пред утакмицу оставља на ћошак из којег је Пантић изводио корнере. И поред болести и чак девет операција, Маргарита никада није дозволила да се традиција прекине.

А, све је почело тако што је сједела у једном бару пред утакмицу са Билбаом и добила букет од менаџера кафића. Рекла је да су јој довољна четири каранфила и да ће Атлетико постићи баш толико голова. И тако је и било! А, Милинко Пантић је намјестио два гола после корнера из истог ћошка. Маргарита је тада одлучила да доноси букет прије сваког меча на то „свето мјесто“.

Овај церемонијал је добио култни статус међу навијачима Атлетика. Када је Роберто Карлос прије десетак година шутнуо букет јер му је наводно сметао да изведе корнер, трибине са навијачима Атлетика су напросто полуделе. Пљували су, гађали и вријеђали изненађеног Бразилца…Прије неку годину је сличан „гријех“ направио и фудбалер Атлетика, Арда Туран. Он није извријеђан, али су га навијачи оштро упозорили да је букет светиња.

Маргарита са супругом Дионијем (обоје су загазили у седму деценију живота) важи за једног од најоданијих навијача Атлетику. Од историјског успеха свог клуба, када је у сезони 1995/96 освојена дупла круна, она редовно носи црвене и бијеле руже (то су боје клуба) у Пантићеву част. Цвијеће је увијек свјеже иако се „вози” сто километара, јер толико је њено мјесто Талавера де ла Реина удаљена од Мадрида. Ако се има у виду то да Атлетико одигра годишње близу 30 мечева код куће, може се рећи да је Маргарита до сада посветила више од 600 букета Пантићу, што значи преко 15.000 ружа.

Пантић прославља гол против Барселоне, у финалу Купа краља, 1996. године

Та љубав створена је, дакле, у незаборавној сезони 1995/96. После освојене дупле круне, у Лиги шампиона Атлетико је испао у четвртфиналу од Ајакса, после продужетака. Мало ко зна да је Милинко Пантић те сезоне био први стрелац Лиге шампиона, јер је једини погодио пет пута. Иза њега су остали: Аморусо, Дел Пјеро, Бокшић, Жардел, Вијери, Ридле, Рикен… Зато је добио и бисту за живота.

– То је доказ колико ме цене, а ја могу само да будем изузетно поносан и срећан. Трофеје су износили играчи који су их освајали, голман Молина и ја смо били задужен за „Куп краља“ из 1996. године – додаје Пантић, који је у финалу са Барселоном био стрелац у продужецима (102. минут). – На терену су били: Торес, Форлан, Коке, Солосабал, Салинас, Игуита, Ђукић, Ферара, Седорф, Роналдињо, Марез, Каниђа, Бобан, Најбет, Демикелис, Нолито… И мој идол Зико.

У звијезде га је „гурнуо” Антић, а поред њега до гроба ће бити захвалан и Хесусу Хилу (1933 – 2004), контраверзном дугогодишњем предсједнику Атлетика и градоначелнику Марбеље.

Милинко Пантић крај своје бисте

– Хил ме је волео као сина а ја њега као оца. Кад сам дао гол који нам је донео трофеј Купа, направио ми је бисту. Био сам против тога, али он је инсистирао. Једног дана позвао ме је, на моје велико изненађење, један познати шпански скулптор, и ускоро су направљене четири бисте, једну је Хил узео за себе, другу поклонио Антићу, трећа је у Атлетиковом музеју, а четврта код мене.

Три године је Милинко Пантић чинио чуда у дресу Атлетика, био главни носилац игре и стрелац. Срби посебно памте ту 1996. годину и дуплу круну, екипу је са клупе предводио Радомир Антић. Тадашњи газда, покојни Хесус Хил, помислио је да наш тренер жели да доведе рођака, јер су му Антић и Пантић звучали слично, исто. Убрзо су му, међутим, показали колико вриједе.

– Стварно смо направили чудо које нико није очекивао – присјећа се  Пантић. – Постигао само гол пред старт против аргентинског Њуелса (1:0), био стрелац и у првом колу против Сосиједада (4:1). Почело је и завршило се као бајка!

Док ужива у сјећањима, Пантић чека нови клуб, да после Атлетико Мадрида „Б“, азербејџанског Бакуа и кинеског Далијен Јифанга, настави тренерску каријеру.

– Док не буде тренерског посла, коментатор сам мечева најјаче шпанске лиге на радију „Онда серо“. Није лако наћи екипу, сви хоће у тренере. И све знају, најбољи су. Треба се изборити за мало места под сунцем…

Милинко је и амбасадаор најјаче шпанске лиге.

-То је велика част. Ту акцију је покренуо Фернандо Санс, некадашњи играч Реала и син бившег председника овог клуба Лоренца, а замишљена је као промоција овдашњег фудбала. Ипак, ја сам тренер и желим да се бавим тим послом. Три пута сам био на корак од клупе Атлетика, али коначан договор није постигнут. Говорим српски, шпански, енглески, руски, француски и грчки језик, моја жеља је да научим и турски, за који мислим да ми лежи. Већ знам стотинак речи и мислим да бих се тамо лако уклопио – каже Пантић.

Пантић је наступао за Партизан од 1985. до 1991. године

Његов  пријатељ Мирослав Ђукић преузео је Партизан, можда ће и Милинко Пантић једног дана на клупу у Хумску.

– Никад ме нису звали, а сигурно никад не бих могао да одбијем Партизан, јер је то клуб који је од малена део мене и биће то заувек – истиче Пантић. – Откад знам за себе, знам и за Партизан. Ја сам онај „болесник“ из краја који је увек био напољу у црно-белом дресу. И увек сам бежао од црвено-белог, а највећу славу доживео сам, игром судбине, у црвено-белим бојама!