како до стоте (1)

Живот на планини уз редован секс – формула дуговјечности!

2571

Човјек је још у најстаријим временима маштао о бесмртности и о дугом животу. До данас, међутим, није пронађен никакав еликсир живота. А и резултати истраживања које је објавила Свјетска здравствена организација су само разочарале људе у том погледу.

Подаци су показали да у свијету има веома мало стогодишњака. Они се углавном налазе у мањим етничким групама. Међу њима има и оних који су одавно прославили свој стоти рођендан. Здравствена организација сачинила је детаљну анализу њиховог живота из које се могу извући и неке поуке како се може доживјети стота.

Прије свега примијећено је да стогодишњаци живе у планинским предјелима. Највише их има у  планинама на Балкану, на Кавказу, у Централној Америци и на Тибету. Заједнички им је физички рад, свакодневно пјешачење по више километара и то не по равном тлу, већ уз и низ планине.

Други фактор који им продужује живот је онај психолошки. Они су углавном, сви удаљени од свакодневних проблема модерног човјека. Због удаљености од насељених крајева не знају много о ратовима, хладним и оном правим, или о економским кризама. Ослобођени су посљедица саобраћаја и журбе која чини саставни дио човјековог живота у граду.

Заједничко им је, ипак да су сви орјентисани ка вегетаријанској исхрани. Често користе цереалије у припреми оброка. Протеина уносе много мање него, на примјер ми, а то значи да се месо веома ријетко појављује на њиховим трпезама. Зато стручњаци ЗО савјетују да се количина меса сведе на минимум, наглашавајући да су биљни протеини здравији од оних животуњског поријекла.

Али, млијеко је намирница без које не би могли да замисле живот становници планинских предјела на Балкану и на Кавказу, док га у Централној АМерици и на Тибету уопште не користе, по чему су стручњаци закључили да млијеко и није толико пресудно, као, на примјер, месо.

Вино и остала алкохолна пића пију се у неким зонама, али у мањим количинама. То исто се може рећи и за дуван, над чијим се посљедицама ми замислимо када је већ касно.

Њихов сексуални живот је исто тако уреднији и сматра се нормалном потребом у позним годинама. Умјереност и једноставност су им заједничка особина, као и сталан физички напор. За дуго сједење они не знају, јер живот, проводе напољу у природи, на чистом ваздуху, у којем се не осјећају посљедице индустријализације.

Стручњаци СЗО примијетили су да је у тим крајевима слабо развијена здравствена помоћ, али да они и ријетко имају потребу за љекаром, па закључују да их не уништавају загађена средина, лоша исхрана и неуредан живот.

Љекари кажу да посљедице цивилизације не можемо избјећи, али их можемо ублажити. Зато они узвикују: ,,Дуг живот зависи само од нас самих“!

(Душан А. Јолић, „Како до стоте“)