Пише: Милена Јовановић
Четири године су откако ме држи за руку један мали, плави, босоноги дјечак, и води по сваком педљу Подгорице.
Увијек за корак хитрији, за осмјех даљи, за дах дубљи, за трептај невидљивији. Упознао ме са Бојаном, Милицом, Филипом, Небојшом, Стефаном… Грди ме прстићем што чешће не гледам Жарка, Јелену, Вукомана, Мирка, Анђелу … Па ме свакодневно наводи њима у сусрет, са сестром Бојаном.
Учи ме да сама могу много, са њима бескрајно, каже ми да се манем телефона, да излазим вани. Смеje ми се што се плашим мрака, манијака, непознатих људи, змија, паса луталица, стрмих стена, напуштених кућа и стоваришта. Па ми уз твитераше пуцкета прстића уклања те страхове.
Намигне ми Зврк сваки пут кад му кажем да немам времена, и да сам гладна, и да ми је хладно, и да морам на посао. Не растаје му се од мене, од нас. Па онда још један круг око Подгорице. Трк, са њим, до јутра, свак ‘ка свом сну …
А кад сване, и кад се години још једна година дода, мали, мили, немоћни и свемоћни дјечак је опет тик ту на обали Мораче, испусти ми ручицу тек онда кад крене бацати каменчиће у ријеку, а ми сви из групе „Солидарна Црна Гора (Пронађимо Огија)“, свако са свог моста, посматрамо куда нас ти концентрични кругови воде овог дана …