Пише: Донко Ракочевић
Умјесто Исуса Христа, Рики Мартин се јуче „вазнео“ над Црном Гором!
Уочи референдума, у ревији Исток, априла 2006. године, у тексту под насловом „Референдумски рулет“, написао сам: „Упуштање у референдумску утакмицу са једним тоталитарним режимом могло би да буде политичко самоубиство снага које се залажу за заједничку државу, односно несвјесно али добровољно давање формалног легитимитета десрбизацији Црне Горе.“ То сам лично, очи у очи, тада рекао и Предрагу Булатовићу, који је био на челу покрета за заједничку државу.
На жалост, то моје предвиђање се и остварило. После покраденог референдума, уследила је хајка на све што је српско, самим тим и на сопствену историју, на темеље на којима се градила историјска Црна Гора. Референдум је био велики друштвени потрес, да не кажем земљотрес у Црној Гори, катастрофалнији од оног из 1979. године. Подијелио се народ, власт се усмјерила против српског народа, против српске идеје у Црној Гори.
Данашња Црна Гора боље рећи Монтенегро, у потпуности је окренула леђа братској Србији, а приклонила се туђину, вјерујући да ће јој с њим бити боље и љепше. Ровариће, потказивати, оптуживати Србију за своје неспособности и за своје недјела, играти у колу са црним ђаволом само да не буде са братом, при том губити језик, писмо, вјеру прађедовску…
Томе смо свједочили и јуче: умјесто да слави Спасовдан – Вазнесење Христово на Небо, Црна Гора је славила одвајање од брата, и то уз музику хомосексуалца Рикија Мартина. Монтенегрини спас не тражи у Исусу Христу, него у настраним ликовима западне цивилизације. Електронска музика умјесто гусала и предивних црногорских изворних песама. Вјештачки свјетлосни ефекти уместо божанске свјетлости са Истока.
Човјек треба да познаје туђе, али мора да зна, да памти и да поштује своје. Само тако ће осјећати да је грађанин свијета, а не „сирак тужни без иђе икога“. Да би се живјело са свијетом, и да би се било дио свијета, потребно је знати стране језике, познавати историју и културу других народа, али не нагрђивати сопствени језик, запостављати сопствену културу и традицију и губити самосвојност.
Званичну историју увијек пишу побједници. Зато су тумачења догађаја често промјенљива и прилагодљива потребама дневне политике. Више него у тако октроисану историју, вјерујем у народно памћење, тај покрет отпора против кривотворитеља историје. Није ово први пут да неко хоће да нам кроји прошлост како би нам по тим новим резовима лакше проштепавао будућност. Навикли смо ми на то. И баш зато што нам није први пут, ја се не плашим.
