ЉЕКОВИТА СВОЈСТВА БИЈЕЛЕ ИМЕЛЕ

Заштитница крвних судова

1935

Ова чувена паразитска биљка се користи за лијечење свих обољења повезаних са крвним судовима.

Бијела имела се одавно користи као лијек. На њену љековитост први је указао Грк Теофраст, док су је њемачка варварска племена сматрала светом биљком. Древни исјелитељи употребљавали су је у случају епилепсије и многих других обољења мозга, а њоме су лијечили и вртоглавице, хистерију и апоплексије.

Због бијелих бобица имела је названа бијелом, а будући да је зелена и зими, ова врста се убраја у зимзелене биљке. По правилима биљног царства, сврставају је у паразите јер се храни симбиозом на многим листопадним дрвенастим биљкама као што су храст, врба, липа, јабука, топола и шљива.

Од бијеле имеле налчешће се користе гране и лишће, мада за припрему неких љековитих препарата могу послужити и бијеле бобице и млади изданци. Љековити дјелови биљке се скупљају у рану јесен.

Бијела имела садржи органске киселине, угљене хидрате, каучук, стероиде, феноле, флавоноиде, масне киселине, смоле, минералне соли, витамин Ц, амине и шећере. Биљка у основи има диуретичка и лаксативна својства, а добро се показала и као лијек за упале и болове. Такође, користи се и као нека врста природног седатива. Ефикасна је и за снижавање крвног притиска, лијечење проширених вена, доброћудних тумора и несанице.