СКИДАЊЕ ПРАШИНЕ

ЦЕТИЊЕ: Град светаца или проданих душа?

5721

Долазак на Цетиње био је најљепши дан у животу сваког Црногорца и Брђанина, сваког брата Славјанина, а сви су Цетињу полазили у свечаном духу и руху. Цетиње је врх Свете горе – врховни олтар свих олтара, а у Цетињском манастиру се чује молитва из Хиландара. То што га данас многи Цетињани погане, „Та они и нијесу криви толико! Примами их невјера на вјеру. Мед за уста и хладна приања, а некмоли млада и ватрена“ (владика Раде)

Избјеглица кнез Иван Црнојевић, бјежећи од Турака са стоног Жабљака, Цетиње је од свог катуна учинио својим престолним боравиштем, одакле је одолијевао турским најездама, бранећи се мачем и словом православља, утемељујући тада, на врху 15. вијека, славну престоницу вјековне борбе за слободу и опстанство.

Црногорци и Брђани су се вјековима одазивали јеку звона Ивановог са Цетињског манастира и саборавали пред њим на Обилића пољани, учинивши својим подвизима и мудрошћу црногорских владика и господара, од Цетиња и од Црне Горе – огледало српско и лучу надежницу васцијелог српства, уз коју ће се коначно ослободити од султанске и ћесарске поробљивачке силе.

Од кнеза Ивана до цара јунака књаза Николе, за скоро четири вијека, кроз све државотворце Петровиће, Цетиње је из године у годину, из вијека у вијек, расло у васцијелом српском и славјанском роду, и православном и католичком, у лучу слободе и сабор јунака и слободара, у престоницу и ловоров олтар вјере и правде, отворен свијема храбријема и правијема, најбољијема и најнесебичнијима, који су му долијетали као на српско почивало. Долазак на Цетиње био је најљепши дан у животу сваког Црногорца и Брђанина, сваког брата Славјанина, а сви су Цетињу полазили у свечаном духу и руху.

Све што је било свето и велико на Цетињу није прошло него се настанило као искра у камену да вјечито живи. И данас су на Цетињу настањени свеци и витезови, и зато не треба очајавати што се по цетињској чаршији сунека и нека доконадија и зврнданија, шанери и шишњари, клошари и кокошари сада у версаће прњама, омамљени бјелосвјетским шарама, џиџама, паралажама, и клибери се на све што је изнад њихових мозгића, бранећи своју чемерну беспослицу урлицима на оне који не аплаудирају њиховим будалаштинама и злодјејностима.

„Та они и нијесу криви толико! Примами их невјера на вјеру. Мед за уста и хладна приања, а некмоли млада и ватрена. Што би мама, то би на удицу.“ Слутио је тако Владика Раде да ће и та танка зловремена доћи, па је и њих у свом пјесмотвору насликао и објаснио, а све је то учинио тада да би сада лакше било дизати посрнуле и подизати обурдано. Његош је у „Горском вијенцу“, тој Библији Његовог племена, понудио аспирине и овом добу у коме играју у сметиколу камендомовићи и пустоглавићи. Нема бољег лијека бољиглави и танкодушности од Његошевог Тестамента – завјетника, којим се и данас вида и Цетиње и Црна Гора.

Цетиње је велика тајна!

Оно што се данас чини по Цетињу, то и не чине Цетињани, него неки нови људи. Цетиње се не отвара сваком, па ма какве титуларије носио и ма каквом силом сицао. Цетиње се отвара само правим  и великим и у његово срце загледаним људима. Глас Цетиња не улази у сваке испружене уши. Цетиње се чује у души.

Цетиње је град над облаком. У облаку за душмане и танкодушиће, на Сунцу за пријатеље и широкодушиће. Цетиње је врх Свете горе – врховни олтар свих олтара, а у Цетињском манастиру се чује молитва из Хиландара. Чула се и на Ловћену све док Његошев Олтар није срушен од крстоломаца којима је највеће јуначко дјело у светињу – маца!

Ова погузија што данас арлауче и скаче по Цетињу, каменује и Ћивот Светог Петра Цетињског, ложи лажне бадњаке бјежећи од Цетињског манастира, што шири два прста латинашка, прозелитска и усташка, што урла за свештеницима и владикама, и што хули на све племенито и свето, све то нијесу Цетињани, нити потомци великих предака. То су грдне последице злог рођења злих крстоломаца и људотука, сатанских и адских ученика, књигопиромана и братокољаца, који су банули за Антихристом и посијали по нашим светим њивама зло сјеме и црно трње, а луду ђецу нахушкали на очеве, на црногорске завјете и чојствовину. То су пролазне приказе великог искушења кроз који пролази Његошево племе.

Опет ће доћи потомци достојни предака, сој од људи и јунака, они који ће учити из својих светих књига и неће слушати скитнице и примати их за учитеље и вође.

(Момир Војводић у ревији ИСТОК, децембар 1997, број 30.)