СКИДАЊЕ ПРАШИНЕ

ЦЕТИЊЕ: Град светаца или шанера?

3764

Долазак на Цетиње био је најљепши дан у животу сваког Црногорца и Брђанина, сваког брата Славјанина, а сви су Цетињу полазили у свечаном духу и руху. Цетиње је велика тајна. Град над облаком. Цетиње је врх Свете горе – врховни олтар свих олтара, а у Цетињском манастиру се чује молитва из Хиландара

Избјеглица кнез Иван Црнојевић, бјежећи од Турака са стоног Жабљака, Цетиње је од свог катуна учинио својим престолним боравиштем, одакле је одолијевао турским најездама, бранећи се мачем и словом православља, утемељујући тада, на врху 15. вијека, славну престоницу вјековне борбе за слободу и опстанство.

Црногорци и Брђани су се вјековима одазивали јеку звона Ивановог са Цетињског манастира и саборавали пред њим на Обилића пољани, учинивши својим подвизима и мудрошћу црногорских владика и господара, од Цетиња и од Црне Горе – огледало српско и лучу надежницу васцијелог српства, уз коју ће се коначно ослободити од султанске и ћесарске поробљивачке силе.

Од кнеза Ивана до цара јунака књаза Николе, за скоро четири вијека, кроз све државотворце Петровиће, Цетиње је из године у годину, из вијека у вијек, расло у васцијелом српском и славјанском роду, и православном и католичком, у лучу слободе и сабор јунака и слободара, у престоницу и ловоров олтар вјере и правде, отворен свијема храбријема и правијема, најбољијема и најнесебичнијима, који су му долијетали као на српско почивало. Долазак на Цетиње био је најљепши дан у животу сваког Црногорца и Брђанина, сваког брата Славјанина, а сви су Цетињу полазили у свечаном духу и руху.

Све што је било свето и велико на Цетињу није прошло него се настанило као искра у камену да вјечито живи. И данас су на Цетињу настањени свеци и витезови, и зато не треба очајавати што се по цетињској чаршији сунека и нека доконадија и зврнданија, шанери и шишњари, клошари и кокошари сада у версаће прњама, омамљени бјелосвјетским шарама, џиџама, паралажама, и клибери се на све што је изнад њихових мозгића, бранећи своју чемерну беспослицу урлицима на оне који не аплаудирају њиховим будалаштинама и злодјејностима.

„Та они и нијесу криви толико! Примами их невјера на вјеру. Мед за уста и хладна приања, а некмоли млада и ватрена. Што би мама, то би на удицу.“ Слутио је тако Владика Раде да ће и та танка зловремена доћи, па је и њих у свом пјесмотвору насликао и објаснио, а све је то учинио тада да би сада лакше било дизати посрнуле и подизати обурдано. Његош је у „Горском вијенцу“, тој Библији Његовог племена, понудио аспирине и овом добу у коме играју у сметиколу камендомовићи и пустоглавићи. Нема бољег лијека бољиглави и танкодушности од Његошевог Тестамента – завјетника, којим се и данас вида и Цетиње и Црна Гора.

Цетиње је велика тајна!

Оно што се данас чини по Цетињу, то и не чине Цетињани, него неки нови људи. Цетиње се не отвара сваком, па ма какве титуларије носио и ма каквом силом сицао. Цетиње се отвара само правим  и великим и у његово срце загледаним људима. Глас Цетиња не улази у сваке испружене уши. Цетиње се чује у души.

Цетиње је град над облаком. У облаку за душмане и танкодушиће, на Сунцу за пријатеље и широкодушиће. Цетиње је врх Свете горе – врховни олтар свих олтара, а у Цетињском манастиру се чује молитва из Хиландара. Чула се и на Ловћену све док Његошев Олтар није срушен од крстоломаца којима је највеће јуначко дјело у светињу – маца!

Ова погузија што данас арлауче и скаче по Цетињу, каменује и Ћивот Светог Петра Цетињског, ложи лажне бадњаке бјежећи од Цетињског манастира, што шири два прста латинашка, прозелитска и усташка, што урла за свештеницима и владикама, и што хули на све племенито и свето, све то нијесу Цетињани, нити потомци великих предака. То су грдне последице злог рођења злих крстоломаца и људотука, сатанских и адских ученика, књигопиромана и братокољаца, који су банули за Антихристом и посијали по нашим светим њивама зло сјеме и црно трње, а луду ђецу нахушкали на очеве, на црногорске завјете и чојствовину. То су пролазне приказе великог искушења кроз који пролази Његошево племе.

Опет ће доћи потомци достојни предака, сој од људи и јунака, они који ће учити из својих светих књига и неће слушати скитнице и примати их за учитеље и вође.

(Момир Војводић у ревији ИСТОК, децембар 1997, број 30.)