скидање прашине

Карађорђевићи три пута мијењали своју крсну славу!

4444
Династички грб кнеза Александра Карађорђевића

Пише: Љубиша Морачанин

Као што је познато, Карађорђе је, будући дубоко побожан, као и већина људи његовог времена, славио Св. Климента. Његов син, кнез Александар, врло је ревносно, и као владар (1842-1858), проводио кућанску славу, долазећи о њој у Тополу, да је прослави на очинском огњишту.

Карађорђев унук, кнез Петар (потоњи краљ – Ослободилац), промијенио је славу 1890. године, када је, уз митрополитово допуштење, престао да светкује Св. Климента и узео за кућног заштитника Св. Андрију Првозваног, одлучивши се на тај корак услед недаћа које су га снашле: у тој години њему, прогнанику, без отаџбине и иметка, умиру супруга Зорка и тек рођени синчић, а он остаје удовац са троје дјеце. И данас Карађорђевићи празнују Св. Андрију.

И Карађорђеви преци су промијенили више слава. Свако од крсних имена које су празновали је израз одређених околности у којима се налазила породица Вождових предака.

Историчар Миленко Вукићевић, у својој двотомној студији „Карађорђе“, 1912. године констатује да су Вождови преци у Дољанима (у подножју Куча), славили „као и остали Кучи“ – Св. Николу, а да су по преласку у Врањ (надомак Тузи) промијенили славу и почели да светкују Св. Климента, јер Врањани славе овог светитеља.

Почетком 6. вијека, Вождов предак Богдан Војиновић бјежи, да избјегне одмазду, из Љешанске нахије, гдје је славио Ћириловдан, и одлази у Ровца. А када се крајем 7. вијека његов потомак Трипко Гуриш, такође бежећи од крвне освете, склања у Васојевиће, видимо његову породицу да слави Св. Андрију (по наводу чувеног путописца и предратног новинара „Политике“. Григорија Божовића), а потом у Бихору гдје, опет, славе Св. Климента.

Неспорно је да су Вождови преци, дошавши у Шумадију, пренијели и славу, Св. Климента, али је недовољно јасно зашто су у Дољанима славили Св. Николу. Неки аутори то везују за Куче, али ће прије бити да је то, независно од Куча, стара слава овог рода, јер је једна грана Војиновића, у првом реду Пуношеви потомци, све до до 1895. године славила Св. Николу, а преслављала пролећног Св. Николу.

Друга, пак, грана Војиновића, којој припадају Радуловићи са својим огранком Бојанићима (којима је, по Ердељановићевом свједочанству, и краљ Никола признавао да су од Војиновића са Косова), славила је „од старине Јовањдан зимњи и Малу Госпођу“ и да им је саборна црква била посвећена Малој Госпођи.

Своју задужбину, цркву у тополском граду, Вожд је посветио Малој Госпођи, а у манастиру Никољу, дакле посвећеном Св. Николи, у Доњој Шаторњи, који је живописан захваљујући старању кнеза Александра Карађорђевића средином прошлог вијека, пада у очи велика фреска Кирика и Јулите (Ћириловдан) на сјеверном зиду наоса, већа но игдје у српским манaстирима. По народном вјеровању, напутешни светац, при мијењању славе, не смије да буде потпуно заборављен, а таквом вјеровању, склони смо да закључимо, били су подложни и владари.