НАЈСТАРИЈА ИКОНА, ЗА КОЈУ СЕ ВЈЕРУЈЕ ДА ЈЕ НАСЛИКАО СВ. АПОСТОЛ ЛУКА, ОД 1941. ГОДИНЕ БИЛА У ЦРНОЈ ГОРИ, АЛИ ДАЛЕКО ОД ОЧИЈУ ЈАВНОСТИ

Како сам открио Филермосу!

4596

Тајну да се три најзначајније хришћанске реликвије налазе на Цетињу, открио ми је Марко Калањ, бивши игуман Цетињског манастира, тада игуман манастира Прасквица и сараднике ревије Исток. Филермоса је у Црној Гори први пут угледала свјетло дана маја 1994. године на задњој корици ревије Исток

  Пише: Донко Ракочевић

По светом предању Цркве, ову икону је насликао Св. Апостол Лука, који је живио у Сирији. Св. Лука је икону убрзо однио у Египат, назорејима, првим пустињским монасима. У 4. вијеку, икона је пренијета у Јерусалим, а одатле, око 440. године, у Цариград, гдје је смјештена у Влахернску цркву. Када је у вријеме Четвртог крсташког рата (1204) Цариград пао у руке латинских „крстоносаца“, икона је отета и поново однесена у Палестину, гдје се налазила у рукама монашко-витешког реда Јовановаца.

После најезде муслимана на Палестину, Јовановци премјештају своје сједиште на Родос, гдје икону смјештају у православни манастир на брду Филеримос. Ту је икона придружена двема светињама: десници Св. Јована Претече и честици Часног Крста. Средином 16. вијека, због турског освајања, Јовановци са светињама прелазе на Малту (од тада су и познати као Малтешки витезови), гдје остају до краја 1798. године, када ће, због Наполеонових освајања, прећи у Русију, под покровитељство руског цара Павла Првог, очигледно припадника Малтешког реда.

Цару Павлу, магистар Малтешког реда Павле Гомес предаје три хришћанске светиње, додељујући му и титулу Великог магистра. Светиње се чувају у Гатчину до 1917. године, када услед Бољшевичке револуције бивају пренесене у Естонију, да би затим царица Марија Фјодоровна пренијела у Копенхаген, у Данску. На самрти, царица је три реликвије предала митрополиту Руске Заграничне Цркве, Антонију Храповицком. Он их смјешта у Руску цркву у Берлину, гдје остају до 1932. године, када их предаје на дар југословенском краљу Александру Карађорђевићу, у знак захвалности због прихватања руских избјеглица.

Светиње се потом чувају у дворској цркви у Београду до њемачке окупације 1941. године. Краљ Петар Други, прије полијетања из Никшића за Лондон, оставља их у манастиру Острог. У јесен 1952, комунисти их откривају и односе у трезор полиције, да би 1978. године, на захтјев митрополита Данила, десница Св. Јована и честица Часног Крста, биле предате Цетињском манастиру, а икона Филермоса је дата на чување Народном музеју на Цетињу, гдје није изложена, већ закључана у неки трезор.

Филермоса је у Црној Гори први пут угледала свјетло дана маја 1994. године на задњој страници ревије Исток, после мојих мукотрпних преговора са директором Народног музеја, Радомиром Булатовићем, који ми је на крају уступио и преписку са др Јозефом Серсиком из Беча, писцем „Историје Реда Малтешких витезова“. У свом писму, др Серсик потврђује да су се три најзначајније хришћанске реликвије налазиле у капели Бијелог двора у Београду, те да су „једини пут фотографисане када их је кнез Павле показао једном америчком аутору“.

Уз писмо историчара Малтешког реда, стигла је и фотографија, у црно-бијелој техници, иконе Богородице Филермоске. Облик и нејасноћа лика Богородице (због старости) били су исти на тој фотографији као и на икони која се чувала у трезору Музеја. Разлика је постојала само у украсима, на лијевој страни ореола на слици коју је послао др Серсик недостајала су два драга камена, а на оригиналу на Цетињу – један! Међутим, на огрлици на врату фалио је један драги камен а који се види на фотографији пристиглој из Беча.

-Украс са огрлице сигурно није нестао после 1978. године, односно од како је икона овдје, за шта имам и доказ, а то је фотографија коју смо снимили приликом примопредаје 20. јануара 1978. године, када су нам је предали представници Вјерске комисије Владе Црне Горе – рекао ми је тада директор Музеја, Радомир Булатовић.

Црква је у више наврата тражила да јој се икона врати, али до данас ти захтјеви нијесу уродили плодом. Од 2002. године, Филермоса је изложена у Плавој капели Народног музеја Црне Горе на Цетињу.

Иначе, тајну да се три најзначајније хришћанске реликвије налазе на Цетињу, открио ми је Марко Калањ, бивши игуман Цетињског манастира, тада игуман манастира Прасквица и сараднике ревије Исток. Њему је, 1978. године, један полицајац у пензији саопштио да се у трезору Владе Црне Горе чувају неке хришћанске драгоцјености, писле чега је Митрополија тражила да се испита о чему се ради.