СПЕКТАКУЛАРНО НАУЧНО ОТКРИЋЕ

ПРОФ. ДР МИЛОЈЕ РАКОЧЕВИЋ: Његош је знао шифру живота!

2565

Као што није случајно то што шаховска табла има 64 поља, јер не постоји ниједан други број који боље држи све раскрснице, тако није случајно ни то што „Луча микрокозма“ има шест поглавља, или што „Горски вијенац“ има осам кола. Градивне јединице Свијета као што су атоми, Његош је пресликао у број слогова, број стихова, ликова, број пјевања и међупјевања, број чинова, сцена…

Разговарао: Донко Ракочевић

Проф. др Милоје Ракочевић већ три деценије тврди да је генетски код јединствен и непромјенљив, исти од постанка живота на Земљи. С тим увјерењем, овај професор хемије на Нишком универзитету, поријеклом из Црне Горе, губио је научне битке, а на крају добио – рат. Најугледнији биолошки часопис на свијету, „Journal of Theoretical Biology“, објавио му је чланак , „Хармонијска структура генетског кода“. Часопис „Биосистеми“ објавио му је рад „Генетски код је детерминисан златним пресјеком“. Први и једини до сада с таквом претпоставком. Но, ако није било научних дјела, било је умјетничких у којима су били уткани принципи о којима говори Ракочевић. Такво је и Његошево дјело о коме је наш саговорник објавио двотомну књигу „Његошев исконски логос“, a недавно и „Његошеву по(ј)етику“.

Професоре Ракочевићу, у својој књизи „Његошев исконски логос“, кажете да Његош све односе унутар структура свог поетског триптиха усаглашава са Фибоначијевим низом и златним пресјеком. Шта је суштина тог Фибоначијевог низа и како он изгледа?

-Леонардо Фибоначи открио је 1202. године занимљив низ бројева који је касније по њему назван: 0, 1, 1, 2, 3, 5, 8, 13, 21,34… Суштина овог низа исказује се у данашњој математици тако што се увиђа да је сваки број у овом низу једнак збиру претходна два. Оно што није уочено у западној науци (прије свега математици), јесте да је основна суштина овог низа у томе што два ентитета истовремено јесу три ентитета. То „двојство-тројство“ је услов за генерисање било каквог складног (симетричног, хармоничног и пропорционалног) природног система, па према томе и оног важећег за генетски код, као и оног који налазимо у једној од најстаријих књига, у кинеској књизи промјена „Ји Ђинг“.

Упркос томе што биолози знају да су изданци биљака распоређени строго по редоследу чланова Фибоначијевог низа, да је то однос коме теже и односи дјелова у оквиру цјелине свих живих организама, западна наука то узима само као куриозитет и не види посебан значај и смисао у томе да то баш мора бити Фибоначијев низ. С друге стране, имамо једног поету, филозофа и мислиоца (Његоша) који се у свом програму истраживања опредјељује за трагање за општим сагласјем и, налазећи га, исказује његову суштину тиме што све односе између структура свог поетског триптиха – усаглашава управо са Фибоначијевим низом и златним пресјеком.

Строгу позиционост, тј, редослед хемијских елемената у систему хемијског кода или редослед кодова у систему генетског кода, пресликао је у редослед појављивања личности у „Горском вијенцу“ и „Шћепану малом“, у редослед кола, чак и у редослед страница рукописа, редослед стихова; чак и у редослед ликова на листи пописа „Лица“ која ће се појавити у драмском дјелу.

Као што није случајно то што шаховска табла има 64 поља, јер не постоји ниједан други број који боље држи све раскрснице, као што су гени свега живог састављени од само четири молекула, тако није случајно ни то што, на примјер, „Луча микрокозма“ има шест поглавља, што „Горски вијенац“ има осам кола, или што тужбалица сестре Батрићеве има 51 стих. Та Његошева „математизација“ није сама себи циљ, исто као што није несвјесна, већ је резултат упорног и досљедног истраживачког поступка којим се открива „согласје опште“ унутар укупног Универзума. То је модел којим се достиже највећа оптималност у организацији природе, простора и догађаја, па и ријечи.

Нијесте нам још објаснили шта је то златни пресјек? Да ли је то „божанствени број“ (1,618033) који спомиње писац Ден Браун у „Да Винчијевом коду“, који добијамо када подијелимо човјекову висину са његовом висином до пупка?

-То је принцип остваривања најбоље могуће пропорције. Његову приближну вриједност добијамо не само када подјелимо човјекову висину са његовом висином до пупка, већ и када висину до пупка подијелимо са дужином оног дијела изнад пупка. У златном пресјеку изграђена је Кеопсова пирамида, атинске палате и многе друге грађевине Старог свијета. Али, на специфичан начин, у златном пресјеку саграђени су и сви живи створови за које знамо. Тако, распоред изданака код биљака слиједи логику садржану у Фибоначијевом низу бројева, а сам низ садржи у себи логику златног пресјека, јер када подијелите било која два сусједна члана низа (изузев неколико првих чланова), добијате број о коме ме питате.

Књига „Његошев исконски логос“, надам се, доказује да је ријеч о строгој и прецизној логици, да не само да је Његош био ње свјестан, него је морао да уложи много труда да је најприје открије, а затим још више труда да је угради у своје „архитектонско“ дјело.

Структуру Универзума, сем код Његоша, пронашао сам и у Библији, као и код класика књижевности попут Хомера, Дантеа, Шекспира, Гетеа Пушкина, Толстоја; а она несумњиво постоји и у дјелима генијалних композитора, сликара и других великих умјетника, али и у Теслином дјелу.

Професоре Ракочевићу, поставља се питање, ако у 21. вијеку наука превазиђе погрешне концепте, да ли ће моћи да докаже постојање Бога?

 -По мени, не! Једноставно због тога што логика првих могућих (најједноставнијих, а тиме и најбољих, оптималних) случајева неминовно доводи до два потпуно супротна, међусобно искључива закључка. Први закључак је онај који се намеће – ништа не може бити случајно, већ је неминовно датост Створитеља. Али, с друге стране, баш зато што се у Природи ствари-процеси-догађаји одигравају по логици првог могућег случаја, са следећим могућим, па опет следећим, испада да се све одиграва само од себе и да ту, како каже астроном Карл Саган, „Створитељ нема шта да ради“. У оваквој ситуацији, истраживач се може, али и не мора опредиjелити. Може да остане свевремено запитан. Али, ако се већ опредељује, једино је исправно одбацити други закључак, управо због тога, што, како смо видјели, има смисла и први закључак… Исказавши то ДА, прихватајући Бога, кореспондентно са могућим (могуће неминовним!) религиозним у своме бићу, човјек постаје Човјек реда и сагласја, умјесто несагласја и хаоса, укључује се у цивилизацијски ход народа коме припада, и понаша се, како у стваралаштву, тако и у животу, управо на начин како то тражи Његош: „И ја, како твар умна Створитеља, треба согласију општем да подражавам!“