исповијести

МИЛУТИН ШОШКИЋ: Од Пећке патријаршије до Вемблија!

1553

Прибиљежила: Милена Марковић

Док сам преко ТВ екрана гледао колоне нашег несрећног народа који бежи са својих косметских огњишта, у лицу сваког детета видео сам своје. Те слике прогона оживеле су у мени сву патњу детињства, које је најснажније уписано у мој живот. И да вам кажем: да трајем још читав век, а мој животни је при крају, оне ће ме испратити као да се дешавају у тренутку растанка.

Живио сам у Америци. Гледао сам то, ноћима нисам спавао, јер све што сам покушао да докажем – да мој народ неправедно страда.  Нисам много размишљао, преломио сам у тренутку, позвао сам синове Марка и Миљана… Саопштио сам им да желим да се вратим у Србију. Убеђивали су ме, на све начине, да останем… Онда смо се поздравили. Испратили су ме. Дуго су стајали, дуго сам стајао. Био је то тежак растанак… Верујем да су и они знали да Америку коначно напуштам.

Срце ми је дрхтало кад сам се спустио на београдски аеродром. Ја сам већ одавно знао куда најпре желим. Желим у моју Метохију. Да видим Пећ, да преноћим у Пећкој патријаршији.

То је била 2007. година, пролеће.

Спремам се да кренем на Космет. Спремам се, а ране крваре. Имао сам четири године када су нам балисти у Јабланици запалили кућу. Ево, сад док вам говорим, као да видим како у кућу убацују и мог пса. Волео сам тог пса. Кућа гори, он цвили, завија… Мајка, браћа и ја све то гледамо. Мајка нас загрлила, све, овако, одједном. Гласа не пушта. А сузе саме лију. После нас је одвела у Пећку патријаршију. Патријаршија је била наше једино уточиште те ’41. године. И то ми је у сећању. С тим ћу да умрем. Четири године смо провели у Патријаршији.

Четрдесет  породица је ту нашло спас . Али, сваке ноћи Шиптари кидишу на зидове. Онда неко, усред ноћи, ко је најближи и најбржи до звона, потеже уже које је покретало звоно туге. То је био знак Италијанима који су били у пећкој гимназији да нас спасавају. И, спасавали су нас, читав рат. Они некад, као и ововремени данас, који су заштитили и Патријаршију и Дечане…

У Патријаршији смо били с кором хлеба. Умирало се и рађало. Памтим, а ко то не би упамтио, тамо ми је умро и брат Милисав, годину од мене старији. Мајка га је у наручју однела, само је рекла: „Умро Милисав“. Сахранили су га иза патријаршијског зида, ноћу…

После четрдесет пете, родитељи су мислили да нас из Метохије нико никада неће моћи померити. Отац Јеремија већ је почео да гради нову кућу на темељима спаљене, у Јабланици.

Лепу смо кућу подигли на старом згаришту. Две године после такозване слободе, 1947, Шиптари су нам кућу поново запалили. Трн у оку био им је мој отац Јеремија, некадашњи краљев војник, који се после пропасти Краљевине прикључио партизанима. Није ни њему ни нама више било места у Јабланици. Памтим да су га тражили живог или мртвог.

Те 1947. године отац је донео одлуку да смо ми најпречи, наши животи, јер је слутио да и ми можемо бити жртве. И тако смо пошли из Јабланице. Без ичега. Заправо, не без ичега, већ са ужасним сликама. А ја сам стално сањао брата Милисава и оног мог пса који је у кући горео. Стално сам све то сањао.

Шта је све у међувремену било, читава моја младост, резултати у спорту, кажу врхунски, били су подређени тим сликама. Оне су живеле у мени. Не живеле, оне су буктале. Можда су ме и покретале да направим резултат…

Милутин Шошкић је рођен је у метохијском селу Јабланица код Пећи, од оца Јеремије, краљевског официра и мајке Радунке, као четврто дете у породици. Други светски рат провео је у избеглиштву у Пећкој патријаршији…Родоначелник породице Шошкић, води порекло из Братоножића, почетком 18. века преселио се у Улотину, а један огранак породице је касније отишао да живи у Јабланицу. 

Фудбал је почео тренирати са 11 година у Црвеној звезди, у којој је играо око пола године, али је због ситног неспоразума са домаћином стадиона, одлучио да каријеру настави у Партизану где је и провео већи део своје каријере.

Добрим играма у Партизану је постао и репрезентативни голман. На голу репрезентације је наследио Владимира Беару. За репрезентацију Југославије је укупно одиграо 50 утакмица.

Шошкић је доживео велико признање када је позван у „тим света“ на утакмицу Енглеска- Остатак света, која се играла на „Вемблију“ 1965. Тако се нашао међу најбољим фудбалерима тог времена.