Ако чине трећину становништва и ако тај фактицитет већ двадесет година није преведен у реалну политичку снагу која би легитимно постала брана пројекту дискриминације до асимилације – онда је јасно да Срби у Црној Гори немају истинске политичке представнике, да се осјећају немоћнима и да се налазе у стању етно-стреса који има бројне последице
Пише: др Владимир Лепосавић
Константа политике нове црногорске државе, која је битно допринијела урушавању елементарног система вриједности и кључно онемогућила објективно приближавање друштва демократском, јесте трајућа изложеност српског народа разноврсним и већ успостављеним облицима дискриминације и опресије.
Иако нису једини који трпе утицаје описаног начина владања, Срби су свакако најугроженији јер су само они непрестано изложени, сада већ једном технократском шовинизму којег симболизују подразумијевајуће дискриминисање и уклањање остатака споменика српске историје и културе и других идентитетских обиљежја из свих дјелова јавног простора.
Срби су, дакле, једини којима је јасно предочен „разлог“ њиховог крајње неповољног положаја и дата могућност да за такво стање неког конкретно окриве – себе саме. То је, уосталом, пут који се нужно мора прећи да би процес какав је насилна асимилација исходовао.
Стању статусне и друге заточености Срба у Црној Гори доприноси и само њихово нечињење односно неадекватно политичко организовање. Јер, оно што је било природно да се у међувремену догоди јесте одговарајућа реакција учинковитог супротстављања грађана који су деценијама објекат горе описаних активности.
Ако Срби чине трећину становништва и ако тај фактицитет већ двадесет година није преведен у реалну политичку снагу која би легитимно постала брана пројекту дискриминације до асимилације – онда је јасно да Срби у Црној Гори немају истинске политичке представнике, што је у савременим политичким системима најефикаснији механизам одбране сопствених права и интереса.
Просрпске политичкe партијe дјелују калкулантски и неодлучно што, повремено, резултира чак потпуним напуштањем програма заштите националних права својих бирача. Због непреузимања политичке одговорности за неуспјехе и поразне епилоге којима су изложени грађани, немали дио српског бирачког тијела сматра своје представнике дијелом разлога укупне кризе.
Почетком осамдесетих година скован је термин „етнострес“ (ethnostress) у жељи да једним појмом, на основу конкретног историјског примјера, буде обухваћена веома сложена појава. Етнострес као посебно стање огледа се, најкраће, у тзв. дисфункционалном функционисању чланова једне групе, гдје је такво „функционисање“ обиљежено још и осјећајима страха, бијеса и конфузије идентитета.
На једном од научних симпозијума, одржаном почетком деведесетих година у Канади, који је за тему имао феномен етностреса, истакнуто је да бројне културе и нације широм свијета доживљавају, под сличним условима, сопствене форме ове дисфункционалности, и то је, као што се може видјети, нажалост, тачно.
Узроци који су довели до појаве растакања и слабљења српског националног бића у Црној Гори могу бити отклоњени тако што би се, у скорије вријеме, одговарајуће бирачко тијело сабрало око једног, конзистентног програма и његових представника способних да доведу до резултата промјене система власти прије неголи пуке смјене њених вршилаца.
Будућност Срба, уз све претходне напомене и без обзира на конкретан modus, зависи, коначно, од тога да ли ће се кључно опредијелити да истрају у остваривању својих природних права и институционализовању правила да одлуке које се тичу српског народа не могу бити доношене против његове воље.
