Пише: Милан Шипка
Облици „Васкрс“, „Васкрсеније“, „васкрснути“, „васкрсе“ – припадају старом српском црквеном и књижевном језику, који се до средине 18. вијека употребљавао у српској средини, односно у свим крајевима под управом Српске православне цркве. То је тзв. српско-словенски језик – српска редакција старословенског језика (језика превода богослужбених књига са грчког на језик солунских Словена, од средине 9. вијека).
Српскословенски језик, као званични црквени језик, Срби су средином 18. виjека замијенили руским црквеним језиком (тзв. руско-словенским). Од средине 18. вијека до данас руско-словенски језик се употребљава у Српској православној цркви као званичан црквени језик. У том црквеном језику ријечи о којима говоримо изговарају се на руски начин (са „о“ у првом слогу): Воскресеније, воскреснути, воскресе.
Ријеч ‘Ускрс’ припада српском народном језику, у којем је почетно „у“, добијено од старог почетног „в“ (иза кога је следио тврди полуглас).
Тако данас имамо Ускрс (српско народно), Васкрс (старо српско књижевно и црквено) и Воскресеније (данашње српско црквено).
У поздраву је сачувано старо српско црквено (српско-словенско) „Христос васкрсе“ и данашње црквено (руско-словенско) „Христос воскресе“.