Духовне лекције

Литургија – темељ наше културе!

5462

За Православну цркву литургија је најбитнији чинилац заједничког хришћанског живота, она обухвата све вјернике и укључује их на на непосредан начин у реалност заједништва с Богом.

После пада Византије и балканских Словена под Турке, када је источно хришћанство било лишено школа, књига и и интелектуалног вођства, једино је литургија остала као учитељ и главни водич православља.

Литургија је тијесно повезана с Библијом. Велики дио Библије укључен је у литургију. „Библија је прави кључ за разумијевање литургије, баш као што је литургија живо објашњење Библије“ (Шмеман, Литургија и живот, 113).

Литургија се састоји од молитава, појања, читања и обреда. Она има свој поредак, своју структуру, у којој сви ти дјелови имају своје мјесто и улогу.

Средишња литургија је Евхаристија (захвалност, захвалница) или Божанствена литургија, која се завршава причешћем вјерника. Она постоји у два облика или поретка: Литургија Јована Златоустог и Литургија Василија Великог. Друга се изводи само десет пута у години (уочи Божића и Богојављења, у недеље за вријеме Великог поста, на Велики четвртак и Велику суботу и 1. јануара).

Храм у коме се служи евхаристијска литургија је, по учењу византијских теолога, слика „новог, преображеног космоса“ (Мајендорф, 253). Архитектура православног храма има своје литургијско значење, своју симболику, која кореспондира са симболиком литургије и употпуњује је. Храм се схвата као „небо на земљи“, његови сводови имају изглед небеског свода.

Зидови храма прекривени су фрескама, које такође имају литургијску, сакралну функцију и значај, јер кроз њих просијава виша, духовна стvaрност, која се остварује у литургији. Вјерници у храму виде свуда око себе слике као израз преображене стварности.

Постоји и трећи елемент који је, поред ријечи и слике, укључен у тај доживљај. То је музика, односно црквено појање. Велики дио литургијских текстова се поје.  Али, Бог се слави само људским гласом, без посредства музичких инструмената.

Дакле, литургија укључује у себе све облике знања и умјетности, непосредно Библију као исходиште вјерског учења, патристику (као основно тумачење тог учења), обредне радње које у себи садрже драмске елементе, појање као облик музикалности, а на посредан начин и сакралну архитектуру храма и сакралну иконографију њеног унутрашњег простора.

С обзиром на такав значај литургије, карактеристично је да наша култура у средњем вијеку почиње превођењем литургијских текстова с грчког. На тим основама израсла је и наша средњовјековна књижевност, наша стара музика, а с њима су повезани и наше старо сликарство и архитектура. Укратко, она је исходиште и темељ читаве наше средњовјековне културе.