ПОЛЕМИКе

ДР МИОМИР ДАШИЋ: Ако је Подгоричка скупштина нелегална, шта рећи за АВНОЈ?

2341

Неодржив је став оних научних радника који оспоравају легалитет и легитимитет Подгоричке скупштине и њене одлуке проглашавају правно ништавим, а истовремено упорно тврде да су АВНОЈ и његове одлуке – легални и легитимни

Одмах да кажем да организовање избора за Подгоричку скупштину, њено сазивање, вишедневно засиједање и одлучивање, са историографског становишта нити је било нити сада може бити спорно. Питање мана и врлина неког догађаја, па и Подгоричке скупштине и њеног рада, може и треба да буде предмет научне критике и историјског вредновања, али се овај догађај не може научно оспоравати како се то чини, упркос томе што историчар, правник, политиколог и други научни радник може лично бити незадовољан тиме што се нека историјска појава догодила како се догодила.

Дужност историчара је да утврди чињенице и да оцјене и тумачења усагласи са њима. Само такав пут води стицању објективног знања о историјским појавама и догађајима. Ове начелне напомене чиним због тога што поједини аутори, претежно неисторичари, који узимају за предмет свог рада Подгоричку скупштину и њену Одлуку из 1918. године, не воде рачуна о овом основном историографском методолошком начелу.

Оно што желим, као историчар, да кажем у вези са Подгоричком скупштином и њеном Одлуком јесте: није непознато у историји да су се догађаји, историјска збивања, смјене и суспензије једне власти другом (или друштвеног поретка) одвијали мимо правне процедуре односно претходних уставних начела. Догађаји 1918. на југословенском простору имали су нека обиљежја грађанске револуције, представљали су завршну фазу народно-ослободилачке борбе југословенских нарофа која се историјском логиком завршила и стварањем њихове заједничке државе.

Нијесам велики поборник компаративне научне методе у истраживању и анализи историјских појава и догађаја, али морам  рећи да је неодржив став оних научних радника који a priori оспоравају легалитет и легитимитет Подгоричке скупштине и њене одлуке проглашавају правно ништавим, а истовремено упорно тврде да су Антифашистичко вијеће народног ослобођења Југославије (АВНОЈ) и његове одлуке – легални и легитимни. То исто тврде за ЗАВНО Црне Горе и Боке, односно ЦАСНО Црне Горе и Бокр, чијим су одлукама такође детронизовани један уставно признати монарх, краљевска влада, скупштина и други легални и легитимни органи Краљевине Југославије.

Недољследно је у једном случају једној историјској појави непризнавати принцип револуције, а другом, готово идентичном, прихватити принцип револуције, којим се све своди, у самој ствари, на прихватање теорије успјеха освајања власти.

Зар одлуке АВНОЈ-а и ЗАВНО Црне Горе и Боке нису донесене противно важећем Уставу краљевине Југославије, тј. зар ова политичке тијела нијесу имала легалитет и легитимитет да доносе одлуке које су донела? И то је све рађено нелегалним путем, спровођено насиљем. Ако се принцип револуције у овом случају прихвати, а рад подгоричке скупштине третира као нелегалан и нелегитиман чин, онда то није ништа друго до пристрасност која не кореспондира  са науком.

Када је ријеч о данашњој Црној Гори и оној од прије изгласавања Одлуке Подгоричке скупштине 26. новембра 1918. године, такође се пренебрегава чињеница да се наод на територији боко Которске и осталог Приморја до рјечице Жељезнице (близу Бара) изјаснио за уједињење са Србијом и за стварање југословенске државе, посредством Далматинске владе у Сплиту, која је 16. новембра послала ултиматум Народном вијећу у загебу новопроглашене државе СХС, да се у року од пет дана прогласи уједињење са Србијом, или ће то она (Далматинска влада), на основу народног расположења, сама урадити. Ријечју, народ овог порстора данашње Црне Горе (једна петина територије и приближно толико становника) ушла је у новостворену југословенску државну заједницу незавино од рада Подгоричке скупштине и њене Одлуке о уједињењу.

Иначе, изјашњавање за уједињавање 1918. свуда је вршено преко покрета народних вијећа, народног покрета који је свом силином нарастао и разгранао се у октобру када је било очигледно да ће савезници и Србија изаћи као побједница из Великог  рата. Међутим, то не значи да је војничком побједом савезниак створена југословенска држава. Мислим да је једино тачно то да је побједа над Аустро-Угарском омогућила да се створе темељи „на којима неодлучни политичари нијесу моглу произвољно зидати, као да се надвикују преко саборских клупа“.

Ријечју, југословенска држава стварана је, ипак, демократским оодлукама у оквиру „покрета вијећа“ или изгласавањем у народним скупштинама, као што је то био случај у Великој Народној скупштини у Подгорици 26. новембра 1918, којој је претходило низ локалних зборова (скупштина)  у Цетињу, Никшићу, Подгорици, Беранама, Андријевици, Колашину, Пећи, Ђаковици и другим мјестима, из чијих се захтјева недвосмислено види изизражавање расрасположења за уједињење. Тако се, на примјер, на масовном народном збору на Цетињу, 3. новембра, клицало српству и уједињењу, а то се поновило и на манифестацијама 5. и 7. новембра у истом то граду.

(Из излагања академика др Миомира Дашића на научном скупу „Краљ Никола – личност, дјело и вријеме“одржаном у ЦАНУ 1998 године)