Средином 19. вијека, славни аустријски путописац Феликс Каниц, који је походио и наше крајеве, оставио је и свједочанство којим је изнио утисак да је у оно вријеме свака српска кућа имала свог свештеника. Под овим је подразумијевао српске мајке и жене, које су и тада, као и данас, биле главни чувари и баштиници духовности у српском народу.
Љубав њихова према Богу и своме породу чинила их је и чини најревноснијим свједоцима и проповедницима Христа Васкрслога.
Познато је да су заправо наше мајке биле те које су тињајући пламен светосавља одржале неугашеним и сасвим неутуљеним и кроз све касније нараштаје како би га и нама предале на даље чување и одржавање.
Неправедно би било не сјетити се свих оних погурених и забрађених бака које су се, у сузама молиле, док су њихови мужеви и дјеца били на фронтовима многобројних битака и ратова на овим просторима. Сузе њихове капале су, освјештавале нашу стварност и натапале подове светих храмова и онда када никога осим њих и свештеника у њима није било.
Њихова непоколебљива вјера равна је оној вјери десеторице губаваца, и зато им дугујемо вјечиту захвалност.
Лишене високих школа, теолошких знања, и научних звања, Духом Светим оне бјеху уведене у разумијевање материнства као прије свега духовне а не пуке биолошке категорије.
Коријен овоме лежи у чињеници да је у саму срж схватања породице у православљу уткана свијест да је она ни мање ни више но – домаћа црква. У тој основној ћелији заједнице, очеви би имали да обављају дужност епископа, мајке свештеника, а дјеца народа Божијега, узводећи једни друге у више сфере постојања, у наручју Мајке наше Небесне.
У свему реченом нас утврђују речи блаженопочившега патријарха Павла који остави својеврсни завјет свакој жени српској: „Жена треба да буде свештеница у домаћој цркви – у породици.“
