Поглед с Истока

    Може ли Црна Гора постати Светигора?

    5649
    пише: Донко Ракочевић
    Почетком 15. вијека, турски назив Црна Гора (Карадаг), однио је побједу над православним, завјетним, именом Светигора, захваљујући нашем племенском, паганском, епском менталитету, коме су важнији јунаци него свеци. Па и сâм Карађорђе (Црни!) је, с поносом, као и Црна Гора, носио тај кара-турски епитет. Зато и епски менталитет гуслара турску клетву и погрду, па тако и назив Црна Гора, доживљава као – похвалу!
    Старом повељом Црнојевића, ктитора Цетињског манастира, подручје тога манастира, са све четири његове нахије, звало се Светигора, што ће рећи: метох Цетињског манастира. Но, Турци и потурице тога времена називају манастир и монахе “црнци, црна капа, црни калуђери”: све у намјери да их “сатанизују”. С том намјером је и Светигора цетињска – као и Скопска – названа Карадаг.
    „Јунаку годи епски култ јунаштва, кад га се боје, кад му зато приписују натприродна ђаволска својства. Јер тешко је одупријети се епској, фаустовској склоности човјека да, ради успјеха у световним стварима – а о томе је реч у рату! – склопи савез и са Мефистом (“црним ђаволом”). У жељи за побједом, сујета не да јунаку, чак ни Ахилу Хомеровом, да се уздигне у чојство!“ (др Жарко Видовић).
    Судбина нам је у протеклим вјековима донела бројне ратове, и хтјели не хтјели славили смо земаљске јунаке. Исуса Христа смо се сјећали само у безнадежним ситуацијама, као Марко Миљанов у бици на Фундини, угледавши 40,000 турских војника, ставио је капу на груди и рекао: “Ево Боже да ти се помолим овај пут и нећу ти више досађиват”.
    И нисмо Му много досађивали. Посебно у комунистичко време. Коначно, крајем 20. века, с крајем комунистичке диктатуре и почетком грађанског рата у Хрватској и Босни, почели смо пунити цркве, али смо више славили Слоба и Мила, па чак и Гишку и Аркана, него Исуса Христа, свете апостоле и светитеље.
    Тек кад нам је Цркву, пре неку годину, напао сам Црни Ђаво, оличен у лику Мила Ђукановићa, као Марко Миљанов на Фундини, сјетили смо се Бога. И више од тога. Постали смо права литургијска заједница („бљесак вјечности у пролазном свијету“) која је у свој божанствени загрљај привукла и многе националне Црногорце, што је за мене био догађај раван највећем чуду.
    Били смо дакле близу да поново постанемо Светигора, јер смо вјеровали у снагу и моћ крста и молитве, литија и литургије, Исуса Христа и Светог Саве, па што да не и нашег, тада још живог, митрополита Амфилохија. И не само да смо вјеровали, него смо – побиједили! Чак смо први пут добили премијера који редовно одлази у Цркву и промовише хришћанске и светосавске вриједности.
    Но, није прошло много времена, одласком митрополита Амфилохија са овог свијета, и повампирењем Андрије Мандића кога је Митрополит био закуцао на последње мјесто изборне листе, као што су оно у средњем вијеку злог цара Дукљана везали под Везировим мостом, поново смо се вратили на „почетна подешавања“. Поново више вјерујемо у земаљске него у небеске богове. Ајд што ми вјерујемо, него што наши црквени оци, на челу са патријархом, не слушају шта им каже Јеванђеље, него шта каже предсједник Србије.
    Све смо даље од Светигоре. Црна Гора постаје све црња.