скидање прашине

Турци су Светигору преименовали у – Црна Гора!

2687

Текст др Жарка Видовића из Гласника СПЦ, из 1990. године, у коме се објашњава како је турски назив “Црна Гора”, уз помоћ нашег племенског и паганског епског менталитета, однио побједу над православним завјетним именом Светигора

Старом повељом Црнојевића, ктитора Цетињског манастира, подручје тога манастира, са све четири његове нахије, имало је да буде (и било је) Светигора, што ће рећи: метох (метохија) Цетињског манастира, пред Богом и Завјетом (светосавским, а од Бечког рата – Косовским!); метох Светигора која је дужна да манастир храни и брани…

Но, Турци и потурице тога времена називају манастир и монахе “црнци, црна капа, црни калуђери” (па тако и у песми Српско Бадње вече): све у намери да их “сатанизују”, нарочито у доба ратова Турске против Млетака и Аустрије, па зато и против Светигоре. С том намјером је и Светигора цетињска – као и Скопска – названа “Карадаг”, што у преводу с турског на српски знаћи: “Црна Гора”!

Тако и Беглербег у Шћепану Малом  каже да је султан назвао то подручје Карадаг – “због злоће” хајдука цетињског краја. “Јер ни ђаво са дна пакла не може бити црњи од Црногораца”, каже Беглербег “безбожном, црном калуђеру”, игуману Теодосију Мркојевићу.

На све то им Његош, то јест, владика Данило у Горском вијенцу, одговара равном мјером: Турци су “враг су седам бињишах”, “јата проклетога кота”, “Сан паклени” Османов , “Зли гост” Орхан, “вражје племе”,  “Куга људска” , “отров адске душе” , “демонски месија” , “погани изроди”… што је и муслиманима, ако су заиста верници, све ово морало бити увреда на увреду, тако да је договор православних и муслимана у Горском вијенцу (стихови 714–1043) морао, сасвим природно, бити завршен неуспјехом и ратом!

Сâм Његош је, наравно, уважавао муслимане и њихово достојанство да сами одлучују о својој вјери (као и о покајању!), те је, као и владика Данило (у Горском вијенцу), желио другачије разговоре с њима. Но, инат – пркос и јуначка сујете јуноше (суревњивост) су још од времена Хомера и Ахила епске врлине (тј. паганске, племенске).

Јунаку годи епски култ јунаштва, кад га се боје, кад му зато приписују “натприродна ђаволска” својства, кад не могу без њега. Па и сâм Карађорђе (Црни!) је, с поносом, као и Црна Гора, носио тај кара–турски епитет. Зато и епски менталитет гуслара слепаца турску клетву и погрду, па тако и назив “Црна Гора”, доживљава као – похвалу! И Вук Мићуновић подсјећа Турке (потурице) шта им је све починио својим подвизима: “Многе буле ваше кукајући, за мном црна клупка размотале”, тј. кара–клупка!

Јер тешко је одупријети се епској, фаустовској склоности човека да, ради успјеха у световним стварима – а о томе је реч у рату! – склопи савез и са Мефистом (“црним ђаволом”), па зато се у молитви Господњој и молимо: “и не воведи нас во искушеније, но избави нас от лукаваго”, јер ми немамо божанску моћ  Христа у пустињи (Мат. 4, 1–11). У жељи за побједом, сујета не да јунаку, чак ни Ахилу Хомеровом, да се уздигне у чојство! Да чојством Завјета гради заједницу којој припада (а која није јуначка, него – чојствена, завјетна, литургијска).

Тако је турски назив “Црна Гора” – уз помоћ нашег племенског и паганског епског менталитета – однио у Новом вијеку, победу над православним завјетним именом Светигора. С тим се онда, у својој страшној клетви (најстрашнијој Косовској клетви) мири и сердар Вукота. А већ и прије тога он о Црној Гори каже: “О, проклета земљо, пропала си! Име Ти је страшно и опако“.

Али, најопаснију последицу тога оцрњивања Цркве и (Цетињског) манастира – чувара историјске свести у Новом веку – приказује Његош као националну несрећу и срамоту у Шћепану Малом: кад народ, већ отрован сујетом (инат–пркос), постаје маса коју с лакоћом заводи пустолов, пробисвет и демагог Шћепан Мали (прототип Броза!).

Ласкајући “националној” (епској, паганској, племенској, незаветној) сујети, Шћепан заводи народ “за Голеш-планину”, док их, одмах по укидању Пећке патријаршије (1766) , није из метоха Светигора завео у “царевину Црну Гору”, у заборав Завета не би ли, са укидањем Патријаршије постигао и укидање Цетињске митрополије.

Суд о преврату (револуцији) Шћепановој даје сам владика Сава: “Ово није ништа до несреће / И гријехови неки сустигнули / Те је преврâт доша и овоме /  кâ све српско што се превратило”.

На тај владичин суд, Шћепан – опет ласкајући “војној” моћи и “непобедивости” Црногораца (заслужили да имају “цара и државу” уместо владике!) – тражи од залуђене масе да потврди њега за цара, а да манастиру одузму сву имовину и да монахе и владику казне и прогнају, јер: “Црну капу, ода Зла биљегу, Која лажи међу вама сије, Те ту среће није у народу, Којим капа руководи црна”!

А “црна капа” су – монаси и свештенство, елита (клир) заветног народа.

За владику, напротив, Завјет је историјска свијест као благодат којом Христос окупља Србе у завјетну и националну духовну заједницу Цркве, у Небеско Царство, под “Круном Лазаревом”. Значи: у заједницу коју вјера благодатне историјске свести одржава без обзира на то што Срби немају своју државу (земаљско царство)! Циљ и жеља владике (вјера) се изриче јасно:

“Ох да ми је очима виђети  / Црна Гора изгуб да намири  / Тад би ми се управо чинило / Да ми свијетли Круна Лазарева / Е слетио Милош међи Србе / Душа би ми тада мирна била /  Како мирно јутро у прољеће”!

Владика је мисионар. Питање које он жели да ријеши је теолошко, а не пуко демографско и државно–политичко. То је питање Цркве, морала и опстанка народа као живе Цркве, “Небеског Царства” на земљи! То питање се зато решава само на Сабору, и то народно–црквеном! Светосавском! Горски вијенац је зато, као и Луча Микрокозма, литургијског карактера: он полази, као и Христос, од позива на покајање, тј. од свести о Злу и о греху Срба (“Бог се драги на Србе разљути”), и да би се вјером – као историјском свешћу! – уздигао до жртве, покајања и Причешћа: до славе (као у Лучи Микрокозма, ‘Посвета’)