Пише: Донко Ракочевић
С индигнацијом одбијам ваше честитке, поводом Његошевог дана, исписане на латиници!
По ко зна који пут газите Устав Црне Горе, по коме су ћирилица и латинице равноправне, чак је у Уставу прво наведено ћирилично писмо. Посебно је неприкладно да Његошев дан честитате латиницом, зато што је Његош увијек писао ћирилицом, не постоји једна латинична реченица исписана Његошевом руком.
Поносни народи, који брину о очувању свог идентитета и достојанства, веома воде рачуна о свом писму, као Бугари на примјер, који су, прије примања у ЕУ, јасно ставили до знања Бриселу – „сваки документ који нам пошаљете на латиници, биће вам враћен.“
Пошто очигледно не знате, да вас упознам:
Ћирилица је много више од писма, она је живо свједочанство наше историје, културе и духовности. Као што сваки народ има своје симболе по којима се препознаје, тако је и ћирилица дубоко урезана у наше колективно биће, али и у наш лични генетски код. На њој су се вјековима обликовале мисли, молитве, књижевна дјела, црквени и државни закони. Њена употреба није само питање форме, већ и израз поштовања према наслеђу предака и према самом себи.
Ћирилица је, уз православље, главни темељ нашег националног идентитета, наше етике и естетике. На њој су исписана сва најзначајнија дјела у нашој историји, од Мирослављевог јеванђеља и Октоиха, преко Горског вијенца и других Његошевих спјевова, до романа Михаила Лалића, Данила Киша, Борислава Пекића…
Црна Гора има дужност да ћирилици обезбиједи мјесто које јој природно припада – у школама, медијима, институцијама, на улицама и у свакодневној употреби. Ћирилица није терет традиције, већ богатство које говори ко смо, одакле долазимо и куда идемо.
Надам се да ћете после ових чињеница увидјети значај ћириличног писма по Црну Гору и њене грађане, ако већ нећете да испоштујете уставну обавезу о равноправности два писма. У супротном, сматраћу да су у питању неки малограђански комплески, о чему пјева Атомско склониште: „Комплексаши, титулаши, шта сањате шта вас плаши…“
