Пише. Донко Ракочевић
Фејзбук ме подсјети на један текст из 2018. године, у коме сам нагласио да побједу над режимом Мила Ђукановића можемо однијети само ако се окупимо око Цркве, ако нас митрополит Амфилохије поведе у борбу против безбожничког, антисрпског и антиправославног режима. И, на срећу, би тако. Десише се литије које доведоше до пада тог режима, али основни проблеми се не ријешише. Српски народ и даље није остварио своја национална права; богати се и даље богате а сиротињи се дају само мрвице; Црна Гора се није вратила својим коријенима, свом вековном идентитету, напротив, како се приближава чланству у ЕУ, наша држава излази из своје историје.
Но, да вас прво подсјетим на тај текст из 2018. инсиприсан Маркесовим романом „Пуковнику нема ко да пише“(само један одломак):
„У далекој Колумбији, која у Маркесовом дјелу обитава тачно испред наших очију, пуковнику нема ко да пише. Његова супруга и он оћуте сваки сиромашан мјесец путем свог трбуха, а петао стоји везан за кревет у соби од утабане земље. На њега се кладе сви – трљају дланове и желе да он побиједи. Побједа овог пијетла, пуковнику би донијела огледало – да не би морао у слијепо да се брије, а његовој супрузи – љекове, остатку села – хранила би его, донијела промјену у суморне животе и пуковнику истјерала из главе флоскулу која обитава годинама – да се од поноса, ипак, може живјети. Чекање материјалног прихода, или чекање бољег времена, савршено изоштрава интуицију и чини да човјек постане сит поноса и мирења са судбином.
Судбина Маркесовог пуковника задесила је и Србе у Црној Гори. Само што они, умјесто пијетла, његују српство, надајући се у његову побједу, и не желе да га издају, ни по цијену празних стомака. Као ни Маркесом пуковнику, ни њима нема ко да пише.
Српски лидери у Црној Гори, за разлику од српског народа, живе на високој нози, што од високих плата које добијају као посланици, што од донација које добијају од Вучића. Обични, просјечни Србин, једва саставља крај с крајем, свестан да је грађанин трећег реда, и да је бољи живот резервисан само за полтроне и еуропејце.
Дакле, Србима у Црној Гори нема ко да пише! Спала је књига на два слова – митрополит Амфилохије! Један, али вриједан. Зато сам свим виђенијим и утицајнијим Србима у Црној Гори предлагао да се решење за наше проблеме потражи под патронатом митрополита Амфилохија. Да се уз његов благослов направи једно тијело које ће покушати да направи смјеренице за излазак из постојеће ситуације, тиме би се макар остварила саборност и слога, као један од основних предуслова за помјерање са ове мртве тачке.“
Ето, то је био текст написан уочи Богајављења, од 19. јануара 2018. године. Али шта ћемо кад митрополита Амфилохија више не буде? – запитах се тада, а то питање одзвања тек сада.
Ниједна парламентарна партија у фокус јавности не ставља питање положаја српског народа у Црној Гори; питање српског језика, српске ћирилице, српске културе. Није сада тренутак, каже Андрија Мандић, који слови за лидера српског народа у Црној Гори. Сада је апсолутни приоритет ЕУ, каже Мандић. На жалост, тек кад уђемо у ЕУ, биће тешко изборити се национална права Срба у Црној Гори.
Да бисмо схватили шта се данас дешава у Црној Гори, не смијемо дозволити да нас завара трагикомичан покушај подизања споменика Павлу Ђуришићу и најављени пројекти подизања споменика митрополиту Амфилохију (већ сам раније објаснио да споменици нису хришћанска форма сјећања и културе).
Данас смо у прилици да посматрамо, из мјесеца у мјесец, незаустављиву метаморфозу која захвата читаву једну земљу и читаво једно друштво. Црна Гора је започела један дубински процес трансформације у којој до крајњих обриса губи своја главна обележја. Идентитет, због којег је, вјековима, цио један народ пристајао на најгоре жртве, брзо блиједи и посустаје, сваким даном све више.
С једне стране све већа интеграција у ЕУ која као што што знамо не готиви традиционалне вредности било којег народа па ни нашег, а са друге стране мијењање демографске структуре државе, огромним насељавањем странаца, превасходно Турака, који ће изгледа успјети у ономе у чему нису успјеле ни Османлије.
Свети дух сјећања, који је вјековима одржавао у животу идентитет Црне Горе, данас наслеђује жеља за заборавом. Та жеља је апсолутна новина у овом друштву, које се преко ноћи навикло да на садашњост не гледа кроз прошлост. Генерација која стасава мисли једино на будућност, ка њој френетично јури, и у својој необавештености, често збуњујућој, заборавља на сопствену прошлост.
За младе који се гнушају прошлости и које интересује само будућност, сада је једино важно да се дође до пара, до посла у државној администрацији, до лагодног живота. Већ двадесет пет година Црна Гора биљежи негативан миграциони салдо који је и даље у порасту. Сјевер земље наставља да се полако празни. Они који одлазе, остављају за собом велика и плодна села. А Црна Гора, какву смо до јуче знали, лагано нестаје.
Нема сумње да је Црна Гора започела процес дјелимичне и коначне, како културолошке, тако и демографске и социјалне дезинтеграције.
Црна Гора дефинитивно излази из своје историје.
