Наратив о међуетничком складу у старој Подгорици, како су у љубави и толеранцији живјели Црногорци и Турци, све пјевајући и збијајући пошалице, док их нису „oкупирали“ Срби 1918. године, и даље се упорно понавља од стране монтенегринских хроничара и историчара, иако је истина била потпуно другачија.
Кад прочитате овај извод из књиге чувеног путописца Јегора Коваљевског, који је посјетио Подгорицу 1862 године, неће вам бити добро. Ово је толико потресно свједочење, да га је тешко прочитати до краја, а да вас срце не заболи:
„Подгорица се налази у близини брда Горица, по којему је и добила име. У њој живи око 6500 душа, од којих 4500 потурчењака и 2000 православних којих су углавном изван зидина града. Улице су уске, а куће разбацане без реда. Турска се осјећа у свему и свуда.
Без обзира на пар хиљада православних, у Подгорици нема цркве. У близини града, под Горицом је постојала црква Светог Ђорђа, међутим, крајем маја 1855 године, када је фанатизам у овом крају доносио ужасе достојне најгорих времена, губернатор Подгорице, толико познат по својим зверствима, Али Спахија, с гомилом муслимана, напао је цркву, срушио је до темеља, побио све људе који су се били затворили у њој, али се с тим није задовољио, него је разровао гробље и одсјекао главе мртвацима, разашиљући их по околини, наредивши да се изложе на улазима у села.
Неко несносно тешко осјећање овдје притиска груди, овдје у прелијепој и богатој земљи, под јасно плавим небом, чак и сада крајем фебруара. Свако мисли само о томе да сачува живот још један дан, да набави храну себи макар за сјутра. Гласне ријечи се не чује. Пјесме, у којима су сачувана сва народна предања и веровања, исто као и молитве, похрањене су у дубини душе, како их нико не би чуо.
Овде нема помена не само о развитку умних способности, него ни о раду. Нико не зна да чита, чак ни сви свештеници. Никакво знање, никакве вештине овде нијесу доступни. Мајка ничему не може научити своју децу. Она само осећа мржњу према својим угњетачима и чека освету!
У подгоричком округу се и не мисли да се шта гради. Овдје су свуда видљиве развалине. Само су због нашег боравка биле скинуте људске главе с високих кочева, не које су биле натакнуте, али се згрушана крв још видјела на кочевима…
Треба што прије поћи одавде. Срце вас боли када видите то опште затворско, гробно стање земље, када видите та болесно покорна, неропћућа лица, када видите необуздано насиље, заборављена сва грађанска и народна права, погажене све људске вриједности…
На срећу, успјели смо брзо да завршимо преговоре с Осман-пашом, у чему су нам свакако помогли дипломатски преговори који су се у исто време водили у Цариграду. Аустријски официри са којима сам био у делегацији, исто ка и ја, једва су чекали да се извуку из овог злосрећног краја. А како ли је тек онима који су осуђени да у њему живе завијек…
Шејтан се увукао у ову касабу, и ко зна када ће напустити њене зидине…“
(из књиге „Црна Гора и словенске земље“)
