На данашњи дан 1813. године, рођен је највећи пјесник, филозоф, владар и владика Црне Горе – Петар II Петровић Његош
Његош у свом тестаменту каже: ,,Хвала ти Господе јер си ме на земљи над милионима и душом и тијелом украсио“. Ова љепота најбоље се манифестовала 1847. духовно у Горском вијенцу, а тјелесно у приказивању Његошевим ликом главне личности у Горском вијенцу – владике Данила и на златној медаљи највећег нашег јунака – Милоша Обилића. Предмет овог члана је да освијетли тај физички Његошев лик из 1847. Двије његове слике из те године узете су да би био успјешније приказан овај лик. Друге слике из ове године нису познате.
Сл. 1. Његошев лик, а не владике Данила, у Горском вијенцу 1847. Наш познати сликар и први српски фотограф, Анастас Јовановић, још прије 1846. био је наумио да покрене Споменике српске, у којима је желио да објави слике наших великана и илустрације догађаја из наше историје са кратким биографијама и објашњењима. Првог маја 1847. издао је у Бечу проглас из кога се види да су Српски споменици требало да излазе свака два мјесеца по једно ,,одјеление“ са четири ,,изображенија“.
Крајем 1846. и почетком 1847. боравио је у Бечу и Његош. Код њега је често долазио Анастас Јовановић, коме је Његош читао рукопис Горског вијенца. У почетку, Његош је мислио да изда Горски вијенац са 34 илустрације. Ове илустрације вјероватно је морао припремити Јовановић. Том приликом он је израдио и приложену слику уз овај чланак под 1. Ова слика, без сваке сумње, израђена је за Горски вијенац, јер се није појавила у Српским споменицима. Постоји само оригинал код кћери Анастаса, Катарине Јовановић.
На оригиналу се виде и неки карактеристични типови и фигуре које је умјетник, вјежбајући се, унио. Ова слика је без тих додатака објављена уз прво издање Горског вијенца. Слика је величине оригинала и без икакве је промјене, само што је том приликом означен аутор и година израде. На десној страни, испод слике, пише: Литогр. А. Јовановић 1847., а са лијеве означен је штампар: Печт. Ј. Ледер. Нешто мало ниже написано је: Данило Владика Црногорски. Према томе, значило би да је Јовановић на тој слици приказао владику Данила, главну личност Горског вијенца (1695-1735). Али то није тачно.
У Цетињском манастиру била су, у Његошево вријеме, два звона, која је купио владика Данило у Млецима. На једном је његов лик у владичинској окрути. Да је постојала каква друга слика владике Данила, коју је могао имати Његош и Јовановић, није ми познато, и по свој прилици није сачувана никаква слика овог владике. Према томе, сматрам да Јовановић није могао доћи до ма какве слике владике Данила. Разумије се да није могао видјети ни овај владичин лик на звону, јер никад није био на Цетињу. Сам Јовановић каже да је за своје радове узимао материјал из Рајићеве просторије, народних песама и из своје визуелне меморије.
Према овоме могла би доћи у обзир прва два извора, док трећи отпада, јер Јовановић, разумије се, није никада видио владику Данила и према томе није могао његов лик по сјећању сликати.
Али и прва два извора морамо одбацити кад знамо да је Његош Јовановићу читао рукопис Горског вијенца гдје је најбоље окарактерисан владика Данило. У оваквом случају, кад се нема лик дате историјске личности, умјетник замисли његов лик према стеченом сазнању о тој личности и узме себи обично неко савремено лице као модел, и тако ствара своје умјетничко дјело.
То је ствар опште позната. Неки умјетници и кад имају слику дате историјске личности узимају живу личност и према њој сликају историјску. Такав случај имамо у чувеном дјелу Паје Јовановића ,,Сеоба Србаља“. Постоји портрет Арсенија чарнојевића. Умјетник је ипак узео лик савременог себи патријарха, Георгија Бранковића, и насликао га као патријарха Арсенија, како предводи Србе у Угарску 1690.
Према томе, остаје нам да вјерујемо да се и Јовановић служио овим, код умјетника дозвољеним, начином замјене ликова. Он је просто узео Његоша за модел за слику владике Данила. Ово је и са гледишта строге науке дозвољено, јер у случају кад се зна лик историјске личности о којој је ријеч, онда се тражи сродно лице, које по природи може бити најсличније, и преко сродних, сличних елемената утврђује се изглед дате личности.
Дакле, Његош у овом случају мора да је као сродник највише наличио на владику Данила, и зато је Јовановић изабрао њега као најбољи модел за свој рад.
(Аутор: др Љубомир Дурковић Јакшић)
