Негдје раније сам писао на тему: Зашто су Црногорци углавном атеисти? У једној реченици, одговор је гласио: Зато што имају превише развијен его! Исто мислим и за умјетнике – сликаре и пјеснике. Давно ми је на то скренуо пажњу неуропсихијатар проф. др Тодор Баковић, који се том темом бавио у својим књигама „Депресивни оптимизам Црногораца“ и „Депресивани оптимизам умјетника“. Депресивност је ту последица, којом се затвара круг, јер човјек који има развијен его, односно који не вјерује у Бога, мора бити депресиван.
У духовном смислу, его је онај дио личности који себе ставља у центар, који жели контролу, признање, моћ и потврду. У хришћанству, его се може поистовјетити са гордошћу – првим и најтежим гријехом. Према светим оцима, пад човјека у Рају није био тек „преступ заповијести“, већ помјерање центра бића – од Бога ка самом себи. Ту почиње егоцентричност: човјек више не живи из односа љубави и повјерења, него из жеље за самопотврђивањем. Христос учи супротно: „Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе, и узме крст свој, и иде за мном“ (Мт 16,24).
То „одрећи се себе“ не значи мрзети себе или изгубити личност, већ напустити лажно „ја“, оно које хоће све да контролише и себе поставља изнад других и изнад Бога. Истинско вјеровање подразумева смирење — признање да постоји нешто веће од нас, да смо зависни од Божје воље и љубави.
Када је его снажан, човјек тешко прихвата било какав ауторитет изван себе. Он је сам себи довољан, што је супротно духу вјере која се темељи на повјерењу и предању.
Како его постаје зид који одваја човјека од Бога:
– Не дозвољава покајање (јер не признаје слабост),
– Не дозвољава љубав (јер види друге као пријетњу или средство),
– Не дозвољава захвалност (јер све себи приписује).
У православљу, циљ је обожење – преображај човјека кроз смирење и љубав, што захтијева „распеће старог човека“, односно егоцентризма.
Свети Исак Сирин каже: „Гордост је одвајање од Бога, јер горди ум мисли да му ништа није потребно.“
Супротност егу није понижење, него смирење – стање у којем човјек стоји пред Богом у истини о себи. Ава Доротеј пише да је смирење темељ свих врлина: „Као што кућа не може стајати без темеља, тако ни душа не може опстати без смирења.“ Смирен човјек не негира себе, већ прихвата да све добро у њему долази од Бога, а своје слабости с љубављу приноси Њему.
Како се смирује его? У православној аскетици, постоје три главна пута:
-послушање (учење да воља није апсолутна),
-молитва (сусрет са Богом који чисти срце),
-љубав и праштање (побјеђивање егоцентричности у односу према ближњем).
Кад се пробудиш, пре него што се ухватиш за телефон или мисли, изговори тихо: „Господе, без Тебе не могу ништа.“ Овај кратак тренутак руши илузију самодовољности — темељ ега. Свети Јован Златоусти каже: „Молитва ујутру је као кључ који отвара врата дана Богу.“
У свему тражи повод за захвалност, не за жалбу. Его увијек хоће да суди и процјењује: „Ово ми не одговара, ово није по моме.“ Смирење почиње онда кад свјесно бирамо захвалност. „Хвала Ти, Господе, и на ономе што не разумијем.“ Ово није пасивност, него духовна будност — јер захвалност рађа мир, а его се храни незадовољством.
Вјежбај се у послушности и савјетовању. Послушност (не слијепа, него смирена) лијечи его више него било шта. Може бити духовна (духовнику, старијем, родитељу), али и свакодневна: прихвати савјет, питај мишљење, признај да ниси увијек у праву. Свети Антоније Велики каже: „Гдје нема послушности, нема ни смирења; а гдје нема смирења, нема ни Бога.“
Его гори од потребе да се оправда. Али у многим ситуацијама, није неопходно објаснити или доказати своју невиност. Ако си у миру са Богом, не мораш увек да убиједиш људе. Свети Серафим Саровски каже: „Када те клеветају, мисли да те Бог тиме чисти.“
Прије спавања, мирно прегледај дан: гдје је твој его преузео контролу? Гдје си могао бити смиренији? Не осуђуј себе, него захвали на свијести и моли за благодат да сутра буде боље. То је начин да се свакодневно чистиш духовно.
Бог не тражи да нестанемо као личности, него да се преображавамо у заједници са Њим. Свети Григорије Палама учи да човјек не губи своју вољу у Богу, него да је сједињује са Божјом. То је стање када „ја“ више није самоцентрирано, већ христоцентрично. „Живим, али не више ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 2,20)
