Скидање прашине

Најљепша венецијанска црква – на српским темељима!

6238

У пјесми „Дужде се жени“, Лаза Костић је описао како су Венецијанци, у страху од куге, али у знак захвалности Богородици, саградили цркву Свете Марије од Спаса (Санта Марија дела Салуте).

Лаза Костић је жалио за српским боровима које су Млечани немилице сјекли и уграђивали у темеље цркве. Али, када је на пропутовању са својом женом, видио цркву посвећену Госпи од Спаса, на чијој се куполи сунце распрскава док тоне у море, остао је без даха пред њеном љепотом. Схватио је да ниједна жртва није превелика ако се приноси на олтар љепоте. У том сусрету је доживио оно о чему је годинама мислио, што га је мучило, долазило му у снове.

Око раскошног здања барокне цркве, коју је саградио млетачки неимар Лонгена 1631. године, сплело се све што је Лази било значајно у животу – прерано умрла мајка, коју није упамтио, Ленка Дунђерска, која у пјесми поприма љепоту и узвишеност Богородице, српство које обожава љепоту до трагедије. То српство је поднијело жртву на олтар љепоте, изгубивши своје горе да би се сазидала венецијанска црква.

Црква Санта Марија дела салуте је изузетно лијепа и представља репрезентативно дјело западне културе. Саграђена је у вријеме када је код Срба умјетнички и културни живот био на најнижој тачки. Она симболично означава љепоту и величину западне умјетности, културе и цивилизације.

У цркви се налази византијска икона Богородице, што симболу додаје шира значења  везу те културе са источним православљем.

За пјесника  је ова црква симбол истока и запада  – латинска архитектура која стоји на словенској основи.

Венецијанска црква симболише љепоту, умјетност и поезију. Све се сједињује у хармонији.

Раскошна црква је истовремено симбол идеалне драге, Ленке Дунђерске, која је у пјесниковој мапти добила димензије божанског бића. Пјесник жуди и жели да вјечно пребива у њој.

Јер, санта Марија је истовремено мајка, Богородица, прародитељица свих нас, што симболу даје значење вјечног рађања и настајања.

 

SANTA MARIA DELLA SALUTE

Опрости, мајко света, опрости,

што наших гора пожалих бор,

на ком се, устук свакоје злости,

блаженој теби подиже двор;

презри, небеснице, врело милости,

што ти земаљски сагреши створ:

Кајан ти љубим пречисте скуте,

Santa Maria della Salute.

Зар није лепше носит лепоту,

сводова твојих постати стуб,

него грејући светску грехоту

у пепо спалит срце и луб;

тонут о броду, трнут у плоту,

ђаволу јелу а врагу дуб?

Зар није лепше вековат у те,

Santa Maria della Salute?

Опрости, мајко, много сам страдо,

многе сам грехе покајо ја;

све што је срце снивало младо,

све је то јаве сломио ма’;

за чим сам чезно, чему се надо,

све је то давно пепо и пра’,

на угод живу пакости жуте,

Santa Maria della Salute.

Тровало ме је подмукло, гњило,

ал опет нећу никога клет;

шта год је муке на мене било,

да никог за то не криви свет:

Јер, што је души ломило крило,

те јој у јеку душило лет,

све је то с ове главе, са луде,

Santa Maria della Salute!

Тад моја вила преда ме грану,

лепше је овај не виде вид;

из црног мрака дивна ми свану,

ко песма славља у зорин свит;

сваку ми махом залечи рану,

ал тежој рани настаде брид:

Што ћу од миља, од муке љуте,

Santa Maria della Salute?

Она ме гледну. У душу свесну

никад још такав не сину глед;

тим би, што из тог погледа кресну,

свих васиона стопила лед,

све ми то нуди за чим год чезну’,

јаде па сладе, чемер па мед,

сву своју душу, све своје жуде,

– сву вечност за те, дивни тренуте! –

Santa Maria della Salute

Зар мени јадном сва та дивота?

Зар мени благо толико све?

Зар мени старом, на дну живота,

та златна воћка што сад тек зре?

Ох, слатка воћко танталска рода,

што ниси мени сазрела пре?

Опрости моје гршне залуте,

Santa Maria della Salute.

Две се у мени побише силе,

мозак и срце, памет и сласт,

дуго су бојак страховит биле,

ко бесни олуј и стари храст;

напокон силе сусташе миле,

вијугав мозак одржа власт,

разлог и запон памети худе,

Santa Maria della Salute.

Памет ме стегну, ја срце стисну’,

утекох мудро од среће, луд,

утекох од ње – а она свисну.

Помрча сунце, вечита студ,

гаснуше звезде, рај у плач бризну,

смак света наста и страшни суд –

О, светски сломе, о страшни суде,

Santa Maria della Salute!

У срцу сломљен, збуњен у глави,

спомен је њезин свети ми храм,

кад ми се она одонуд јави,

ко да се бог ми појави сам:

У души бола лед ми се крави,

кроз њу сад видим, од ње све знам

зашто се мудрачки мозгови муте,

Santa Maria della Salute.

Дође ми у сну. Не кад је зове

силних ми жеља наврели рој,

она ми дође кад њојзи гове,

тајне су силе слушкиње њој.

Навек су са њом појаве нове,

земних милина небески крој.

Тако ми до ње простире путе,

Santa Maria della Salute.

У нас је све ко у мужа и жене,

само што није брига и рад,

све су милине, ал нежежене,

страст нам се ближи у рајски хлад;

старија она сад је од мене,

тамо ћу бити доста јој млад,

где свих времена разлике ћуте,

Santa Maria della Salute.

А наша деца песме су моје,

тих састанака вечити траг,

то се не пише, то се не поје,

само што душом пробије зрак.

То разумемо само нас двоје,

то је у рају приновак драг,

то тек у заносу пророци слуте,

Santa Maria della Salute.

А кад ми дође да прсне глава

о тог живота хридовит крај,

најлепши сан ми постаће јава,

мој ропац њено: “Ево ме, нај!”

Из ништавила у славу слава,

из безњенице у рај, у рај!

У рај, у рај, у њезин загрљај!

Све ће се жеље ту да пробуде,

душине жице све да прогуде,

задивићемо светске колуте,

богове силне, камоли људе,

звездама ћемо померит путе,

сунцима засут сељенске студе,

да у све куте зоре заруде,

да од милине дуси полуде,

Santa Maria della Salute.