(на слици: црквени календар штампан на Цетињу 1945)
Пише: Донко Ракочевић
Већ годинама, а кулминација је била ових дана, црногорски „интелектуалци“ покушавају да реформишу Његоша, да га ублаже, преправе и модернизују, да га прилагоде својим безбожничким погледима и политичким потребама. Један од њих је чак устврдио да би Његош данас био атеиста. Вјероватно је то најбесмисленија, да не кажем најглупља, изјава која се икад појавила у црногорским медијима. Владика који не вјерује у Бога! – може ли бити већег апсурда?
Можда може, јер код црногорских „стручњака“ нема граница бесмисла. Следећа фаза би могла бити да „раскринкају“ Исуса Христа, што је већ покушао њихов репрезентативни представник, рођени Цетињанин, Жарко Лаушевић: “Зар те муке Исус стварно није могао избјећи, него је, онако (мазохистички), дозволио да се Римљани сеире над њим, изазивајући сажаљење и згражавање које је, опет, тако годило његовом самољубљу? Намјерно је постио пред тај перформанс и намјерно остао у најинтимнијем рубљу да би обожаватељке могле вјековима касније да уздишу за његовим обнаженим недрима, ребрима и бедрима…“
То је процес који су, у ствари, започели њихови духовни оци – комунисти, који су после Другог светског рата организовали сахрану Бога на Цетињу и штампали црквени календар с петокраком, са сликама Тита и Стаљина.
Када их питате – вјерују ли у Бога, обично кажу: „Вјерујем, али не на начин како то пропагира Црква!“ Дакле, вјерују у бога без крста, без покајања, без причешћа, без литургије. Е, тај бог није Бог из Библије. То је идол – обликован према њиховом егу.
Прави Бог долази у Исусу Христу и каже: „Покајте се, јер је краљевство небеско близу!“ (Матеј 4,17). Он им не даје комплименте као Брисел, него разоткрива њихове лажи. Он тражи да пођу Његовим, а не еуроатлантским путем.
Зато су алергични на име Исуса Христа. Још увијек немају идеју гдје да га смјесте, како да га уклопе у своје безбожничке погледе. Зато кад се Христос спомене, они се узнемире, мијењају тему, гледају у страну.
Најнелагодније се осјећају у вријеме великих хришћанских празника, Божића и Васкрса, не само због тога што су у тим данима храмови „Цркве Србије“ – пуни, него зато што се не славе Тито, Ђидо и Мило, већ Исус Христос – судија који не признаје њихове државне границе, историју која почиње 1941-е и мржњу према српском народу.
Бјеже од имена Исуса Христа, као ђаво од крста. Када се каже Бог, онда дају неко своје тумачење, али када се помене Исус Христос, онда немају много избора – или морају да клекну или да се спотакну. Христос не оставља мјеста за компромис и политичку коректност. „Ко жели ићи за мном, нека се одрекне самога себе, узме крст свој и слиједи ме“ (Лука 9,23).
Увјерени су да су Његоша успјели учинити „неутралним“, „прихватљивим“, „модерним“, али не знају шта да чине са Исусом Христом. Он се не може преобразити, уклопити у њихове еуроатлантске стандарде. Његово име разбија сваку маску, сваку илузију духовности без Бога, културе без религиозности.
Не могу да схвате да Христос није религијска фигура из прошлости, него жива сила садашњости. Његово име ломи њихове комунистичке споменике, разбија демонске дукљанске окове, открива тајне кутке таме и нуди спас душама заробљеним у лажима.
Ако је она проститутка прихватила, хоћу да вјерујем да ће и они једног дана прихватити Христове учење и Његову Цркву на земљу.
