Многима би се завртело у глави од такве понуде – добити на послужавнику цијелу Босну и Херцеговину, средњу и јужну Далмацију, сјеверну Албанију. те још неке атрактивне делове територија тадашње Аустроугарске, није била мала ствар, но Никола Пашић се њоме није импресионирао и наговорио је посланике Скупштине Србије, 20. августа 1915, да одбију ту понуду!
Пише: Дарко Худелист
У данашњој Србији, како међу историчарима, тако и међу политичарима, као и уопште у јавности, врло је раширено мишљење да је Југославија за Србе била грешка. То јест, да су Срби погрешили, и то фатално, што су уочи, током и после Првог светског рата устрајали на Југославији.
Србија је 1915, у другој години Првог светског рата, била на прекретници. Могла је да бира између две опције. Једна опција била је Југославија (југословенска идеја тада је уопште била врло „ин“, како у српској, тако и у хрватској интелигенцији и политици), а друга нешто што се, већ тада, називало „Великом Србијом“.
За улазак у рат на страни Антанте требало је привући Бугарску, па су савезници пред Пашића изашли с оваквом понудом: ако Краљевина Србија уступи Бугарској целу источну половину Македоније, Антанта ће Србију наградити стварањем тзв. „Велике Србије“, у коју ће ући цела Босна и Херцеговина, цела средња и јужна Далмација (тј. све оно што није било обећано Италији Лондонским уговором: дакле територија од рта Плоче крај Шибеника па све до 10 километара јужно од Цавтата), Срем, Бачка, северна Албанија, па чак, под неким условима, и Славонија – ако по завршетку рата и она падне у руке савезницима.
Радило се, заправо, о два меморандума (или две ноте) савезника упућене председнику Владе Краљевине Србије Николи Пашићу. Први је носио датум 4. августа, а други 16. августа 1915. (по новом, тј. грегоријанском календару). Овај други био је много конкретнији, у територијалном смислу, јер је имао као додатак и једну карту коју је за потребе британске владе, односно британског министра спољних послова сер Едварда Греја, направио Грејев експерт за овакве ствари, британски археолог и етнолог Артур Еванс.
Била је то етничка карта југословенских земаља која је умногоме подсећала на будућу Југославију, али су на њој с неколико полукружних линија биле означене – онако угрубо – и границе будуће, тј. претпостављене „Велике Србије“ коју су представници сила Антанте били понудили Пашићу. Тај, други меморандум, од 16. августа 1915, Пашићу је био само прочитан – у Нишу, где се у Првом светском рату налазила привремена престоница Краљевине Србије – док му је импровизована карта „Велике Србије“ била само показана. Велике силе о тако осетљивим стварима нису хтеле да остављају никакве писмене трагове.
Многима би се завртело у глави од такве понуде – добити на послужавнику целу Босну и Херцеговину, средњу и јужну Далмацију те још неке атрактивне делове територија тадашње Аустроугарске није била мала ствар, напротив – но Никола Пашић се њоме није нимало импресионирао. Управо обрнуто, оценио ју је као врло лошу и неповољну.
Пашић, наиме, ни под којим условима није хтео да се одрекне Македоније (коју је Србија освојила у Другом балканском рату 1913), а водио је, засигурно, рачуна и о чињеници да би будућа претпостављена „Велика Србија“ остала и без Баната који би, по ултиматуму сила Антанте, имала да уступи Румунији (као награду за њен улазак у рат на страни савезника).
Никола Пашић је, без много двоумљења, одлучио да категорички одбије понуду/ултиматум савезника, али како је Краљевина Србија била демократска земља, с парламентарним системом, ту његову одлуку требало је да ратификује, тј. изгласа Српска народна скупштина. Тајна седница Српске народне скупштине на којој се о томе одлучивало одржана је у Нишу од 20. до 23. августа 1915. године.
За време својих београдских истраживања успео сам да дођем до записника с те седнице. Он је похрањен у Архиву САНУ, а саставио га је (руком, на ћирилици) тадашњи секретар Српске народне скупштине Петар Јовановић. Кључни су били други и трећи дан заседања, 21. и 23. август 1915.
Другога дана седнице, 21. августа 1915, председник владе Краљевине Србије Никола Пашић упознао је српске заступнике са садржајем савезничког меморандума, рекавши – цитирам га од речи до речи – да „ако Србија усвоји становиште Сила Антанте у погледу уступања територијалне зоне у Македонији, за Србију је резервисана: Босна и Херцеговина, Срем, долина Драве (Славонија), Бачка, широк излаз на Јадранско море од рта П. Планка па испод Дубровника на 15 км (то је испод Старе Рагусе на 10 км)…“
Како је посебно нагласио, у савезничку су понуду улазила и поједина далматинска острва – Брач, Шолта, Чиово, Велики и Мали Дрвеник, као и полуоток Пељешац.
У наставку излагања, јадрански је део понуде додатно појаснио речима: „Као што рекох, даје нам се Јадранска обала од П. Планка па јужно од Старе Рагусе која је јужније за 5-6 км. од садањег Дубровника, још за 10 км, дакле за 15 км. од Дубровника – то је код Херцег-Новог са Боком Которском која се задржава за Црну Гору.“
А онда се, 23. августа 1915., приступило гласању. Укупно је гласало 127 посланика. Исход гласања био је 103:24 „за предложени дневни ред“, тј. за одбијање савезничког ултиматума – онако како је то предложио, тј. елаборирао Пашић.
Постоји, заправо, неколико разлога зашто је Никола Пашић понуду сила Антанте о стварању „Велике Србије“ одлучио да, фигуративно речено, баци у кош за смеће и предност дâ југословенском решењу, тј. укидању (наравно, не одмах, него по завршетку Првог светског рата) постојеће Краљевине Србије и њеној уградњи (или „утапању“, како то многи данас кажу) у будућу југословенску државу. Споменућу њих пет.
Прво, он није хтео да дерогира, тј. поништи већ прокламоване ратне циљеве Србије, формулисане у Нишкој декларацији од 7. децембра 1914 – циљеве у које је, осим саме ратне победе, улазила и идеја о уједињењу свих Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку државу после Првог светског рата. Другим речима, поистоветио је решење српског националног питања с питањем уједињења Јужних Словена – иако данас већина српских историчара заступа становиште да је то требало да буду два сасвим одвојена питања и процеса.
Друго, Никола Пашић је био опседнут пијемонтском улогом Србије – једнако као и тадашњи регент, а будући југословенски краљ Александар.
Треће, Пашић није хтео да се одрекне (источне) Македоније, за коју је много крви било проливено посебно у Брегалничкој бици, у Другом балканском рату 1913. То јест, није ни по коју цену желео да је испоручи смртним непријатељима Срба, Бугарима. Пашић је био начисто да би прихватање понуде/ултиматума Антанте значило поништавање резултата и тековина Другог балканског рата 1913. Овде не треба занемарити ни то да је Пашић пореклом – по својим прецима – био из Старе Србије (тј. из краја испод Шар-планине, северно од Тетова).
Четврто, Пашић је био на позицијама тзв. „великог националног програма Србије“, који је претпостављао обнову некадашње немањићке Србије (тј. повратак на југ, у Стару Србију), и сматрао је да се може и против Бугарске и против Аустроугарске.
И пето, Никола Пашић је био чврсто уверен да ни у понуђеној, тј. претпостављеној „Великој Србији“ – ма како она велика била – не би било у потпуности решено српско национално питање. То је нешто шире образложио у својој белешци коју је саставио током посете Русији, у априлу и мају 1916. године. Наиме, велики број Срба остао би и даље да живи изван те „Велике Србије“, западније од њених западних граница (на Банији и Кордуну, те у Лици и Далмацији).
Но, као што већ рекох, све ове аргументе Николе Пашића и његових истомишљеника српска национална интелигенција из раздобља СР Србије и СФРЈ, с Добрицом Ћосићем на челу, није уважавала. Напротив, то је прогласила највећом грешком и највећом заблудом у српској политици у целом 20. веку, готово прогласивши Пашића издајником.
Ћосић ми је отворено рекао: „То је била трагична и катастрофална грешка! Само је фанатизам југословенски могао одбити овакву понуду сила Антанте! Кад ти неко нуди крај рата, а пре свега ти испуњава национални програм, уједињење Срба, даје ти Босну као територију, даје ти пола Далмације, решава вечно спорно питање с Бугарима – поделу Македоније, чиме се укида мотив непријатељства између бугарског и српског народа – а ти то овако одбијеш! Видите, да није било те грешке, створила би се апсолутно друга историјска перспектива Србији и целоме овом простору. Не знам би ли уопште и (социјалистичка, у Другом светском рату – прим. аут.) револуција била могућа…“
Једна техничка (иако и више од тога) напомена: Лондонски уговор од 26. априла 1915. био је службени акт највишег ранга, потписан на највишем савезничком нивоу. У Лондону су га потписали председници влада и министри спољних послова четири државе – Велике Британије, Француске, Русије и Италије. Ултиматум пак сила Антанте Србији, из августа 1915, био је такође службени акт, али знатно нижег ранга, на нивоу посланика савезничких земаља у Србији, током Првог светског рата. Та су тројица посланика у Србији били: Чарлс де Грац (британски), Огист Боп (француски) и кнез Григорије Николајевич Трубецки (руски).
