Географија наших светиња

Питома лоза српске културе, свако зрно по једна црква!

1378

И за вријеме трајања средњовјековне српске државе и онда када се она почела носити са Турцима, па и дуго времена у ропству, српска земља је била обасута црквама и манастирима као небо звијездама.

Ево како су се оне развијале и размножавале:

„Питома лоза ниче од морске стене, од жупне околине Сkадарског језера; она расте на замерке пут сeвера, увија се затим између рашких планина кроз дубраве, савија онда на исток преко Метохије и Косова, па све даље на југ, низ Вардар, док јој витице на избише, за последњих Немањића, на Охридско језеро и чак на Јонске отоке.

Други јак лозов трс одвио се од тога, па пошао na север долинама Западне и Источне Мораве, прешао доцније Саву и Дунав на Фрушку Гору и даље, савио се на запад до Лепавине, пресекао Босну, у 17. веку завршио свој дуги круг у планинама Херцеговине и Црне Горе.

На лози су гроздови, и свако зрно у грозду по једна црква. Јер те побожне грађевине воле да се тиће и гроњају на згоднијем местима у жупним и склонитим заветринама борбе, загрљене планинама, запљуснуте рекама (по рекама се многе и зову: Морача, Милешева, Студеница, Ресава, Грачаница). Већи гроздови задужбина стоје тамо око Бојане, Ибра, Рашке, око Скопља и Прилепа, око Мораве, око Охридског језера, на Фрушкој Гори, да не говоримо о Светој гори.

То је питома лоза српске културе. У светим тишинама писао је калуђер, клесао неимар, сликао сликар, док је друмом ишла јека рата, буне, разуре.“ (цитат из „Старе српске задужбине“, Перо Слијепчевић).

Када је почело нестајати слободе и држава се дробила у међусобним борбама великаша и у њиховим борбама са Турцима, црквена умјетност је продужавала да живи. „Споменици старе српске уметности рушени су и пљачкани, али организам уметности као целине није се могао уништити на пречац. Старе традиције, нарочито у области сликарства, биле су и сувише богате…“ (цитат из „Мајстори старог српског сликарства“, Светозар Радојичић).

Данас се зна, много боље него донедавно, ко су били људи који су продужавали и одржавали српску црквену уметност. Њих има за све вријеме ропства под Турцима, а нарочито у 16. и у првој половини 17. вијека.

Типично је за то вријеме да српски умјетници долазе из дубине народа. Међу њима има и световњака, и парохијских свештеника и монаха. Ови последњи долазе највише из Хиландара и из Манастира Мораче. У ова два манастира радио је и познати Ђорђе Митрофановић. Уз патријарха Максима помиње се „зоограф лаик Радул“ као да је био нека врста дворског сликара патријаршије. Не заборавимо Лазовиће из Бијелог Поља (оца и сина, Симеона и Алексија) – осликали су иконстасе бројних цркава у Боки Которској, Паштровићима и Старој Србиј