„У Његошевом дјелу доминирају три архетипа: Обилић, Карађорђе и Косово. Његошева национална свијест почиње и завршава се са њима и у њима. Многе своје моралне и интелектуалне дилеме Владика саопштава кроз емоционални занос према овим архетиповима који су за њега мјерило не само националног обиљежја већ и антрополошког, односно филозофског вредновања ствари и појава у свијету.“ (проф. др Јелица Д. Стојановић)
У Горском вијенцу седам пута се јавља лексема Обилић, а 11 пута Милош (дакле, укупно 18 пута). Милош има најзначајнију улогу у Колу, у средишту је његових представа, и у његовој личности се ломе прошлост и будућност. Коло велича његову личност али баца проклетство на великаше који су раскомадали царство.
„Зна Душана родит Српка, зна дојити Обилиће;
ал’ хероје ка Пожарске, дивотнике и племиће,
гле, Српкиње сада рађу! Благородством Српство дише!
Бјежи, грдна клетво, с рода – завјет Срби испунише!“
Горски вијенац Његош је посветио праху оца Србије, односно великом Вожду „Карађорђу бесмертноме”,који „Диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши“.
Ријеч ‚Косово‘ се поред ријечи ‚Бог‘ најчешће помиње у Горском вијенцу. „За Његоша је Косово један симбол који утиче на све одлуке и решавање најконкретнијих питања” (Иво Андрић).
„Горским вијенцем Његош је исказао дубоку оданост духу српског народа, његовој трагичној величини и несаломивој снази“, др Ј. Стојановић.
То су примјећивали и други добри познаваоци Његошевог дјела. Према Јовану Цвијићу, Његош је: „с највећом снагом изразио унутрашње стихијске силе српског народа.“
Мишел Обен, чувени француски филолог са Сорбоне, записао је: „Историјска свијест кола, црногорских главара, владике Данила, само је српска. У спјеву нема никакве алузије на прошлост којег другог народа.“
То што су код Његоша прочитали велики свјетски и српски мислиоци, за црногорске „стручњаке“ као да не постоји: Опучише се да реформишу и својим еуроатлантским стандардима прилагоде Његошево дјело.
Његош је њихова ноћна мора!
