Косовски јунак! Један од највећих, ако не и највећи, из борби са ОВК крајем 90-тих година прошлог вијека.
Вељко Раденовић био је командант Посебних јединица полиције Србије у Призрену током рата на Косову и Метохији крајем 90-тих. Познат је по учешћу у операцији ослобођења Ораховца од терористичке ОВК у јулу 1998. године. У народу је постао познат као „Ђенерал”, иако је имао само чин потпуковника. Међу борцима је био познат по покличу „За мном, браћо!”.
Музичар Гаврило Кујунџић из Ораховца, који је упознао Раденовића 1970-их, а такође и очевидац борбе за Ораховац и околна села 1998, посветио му је пјесму „Ђенерале, ђенерале”, захваљујући којој је потпуковнику Раденовићу додијељен надимак „Ђенерал”. Пјесму је са дјечјим хоровима са Космета пјевала Ивана Жигон.
Његова породица води поријекло из црногорског села Метех код Плава, а у Метохију се доселила послије Другог свјетског рата. Учествовао је и у рату у Босни и Херцеговини на рејону Вишеград—Фоча—Горажде. Почетком септембра 1995. пребачен је у Славонију и Барању на граници са Хрватском, гдје је остао до потписивања Дејтонског мировног споразума.
Прославио се као командант српских јединица које су од 17. до 20. јула 1998. учествовале у борбама за Ораховац, који је заузео ОВК. У српском нападу је убијено око 60 припадника ОВК, два полицајца и пет српских цивила; киднаповано је 100 Срба. Раденовић је са својом јединицом успио да ослободи њих 35, њих 47 је убијено и сахрањено у масовним гробницама, док се преосталих 18 води као нестало.
Албанци су неколико дана држали Ораховчане као таоце. Раденовићевим напорима град је ослобођен, а албански терористи су уништени. Његов одред се три дана пробијао кроз Ораховац преко села Зрзе и Беле Цркве, заобилазећи снаге ОВК на улазу у Ораховац, ушавши у град с друге стране и приморавајући терористе на повлачење. Вођство ОВК послије борби у Ораховцу је чак расписало награду за Раденовићеву смрт у износу од 500.000 њемачких марака.
Поред тога, Раденовић је учествовао у операцијама ослобађања мјештана села Братотин и Ратковац који су били таоци 12. маја 1998. (евакуисано је више од 50 људи).
Сам Раденовић је једном избјегао смрт након што је непознати снајпериста, гађајући га у главу, погодио капу. Потпуковник је рекао да је осјетио снажан ударац, као да је ударен металном цијеви у главу, а капу са рупом од метка је чувао код куће као талисман.
Раденовић је двадесет година патио од шећерне болести: у борби је увијек са собом носио залихе инсулина и чоколаде. У посљедњих седам година његовог живота, његово стање се значајно погоршало: због компликација, Раденовићу је ампутирана нога. Преминуо је 29. септембра 2012. године у Крушевцу. Сахрањен је на Новом гробљу у Крушевцу, без икаквих државних почасти, да би му 2022. године држава подигла споменик. Предсједник Србије га је посрмтно одликовао Сретењским орденом првог реда.
Његов син Вукашин припадник је српске жандармерије.
