Пише: Остоја Војиновић
На стрмој обали Волге, три километра од зидова Ниженовгородског Кремља, налази се манастир Вазнесенске пећине, древни колико и легенде и приче које вековима певају моћни, као и ова велика руска река. Надгробни споменици старог манастирског гробља чувају се у многим тајнама. Отворивши их, ући ћемо у предиван свет руског средњег века.
Из историјских докумената познато је да су почетком 14. века у овај крај дошли монаси из Кијевско-печерског манастира, међу којима је био и млади јеромонах Дионисије, који је након своје благословљене мисије канонизован. Након што су изабрали погодно место које се налази низводно од Нижњег Новгорода, ископали су пећине на обронцима планине и, насељавали се у њима, посветивши своје дане посту и молитви.
Била је то нека врста монашке комуне, која је обезбедила монахово потпуно одбацивање личне имовине, заједничко власништво над монашком имовином и равноправно учешће свих, без обзира на статус, у економском раду. Сматра се да је манастир основан 1330. године.
Гласине о аскетизму монаха и њиховог духовног предводника брзо су се рашчуле по комшилуку, а многи људи склони монашком животу, почели су долазити у пећине на стрмој обали Волге. Они су били добродошли и смештени су у земљане ћелије, које временом нису могле да приме све. Осим тога, живот у скученим и влажним пећинама био је само за неколико аскета. Да не би ускратили жељу новопостављених у молитви, на једном од брда планине почела је изградња дрвених ћелија и других монашких зграда, од којих је прва била црква у име Вазнесења.
Од ове прве дрвене цркве и имена и назив и име – Вазнесенски Печерски манастир. Реч „Печерски“ потиче од старог руске речи печера, тј. пећина. Она чува успомене на пећине, прве монахе у густим кречњачким стенама покрај Волге.
Познато је да је просперитетни Вазнесенско печерски манастир у Нижњем Новгороду више пута похаран и уништен од стране непријатеља. Постоје докази да су га 1378. и 1379. године Татари опљачкали и спалили. Иста судбина га је задесила и 1550. године, две године пре него што је Иван Грозни одбио Татаре у Казањ и тиме окончао њихове пљачкашке нападе.
У наредна два века Манастир Вазнесења Печерског наставио је да умножава своју славу и учвршћује се још више захваљујући донацијама ниженовгородског племства и обичних људи. Овај тихи и одмерени живот манастира прекинут је искушењем у којем се манастир нашао 1597. године. Крајем јуна те године, дошло је до покретања клизишта са планине, на чијем се врху се налазио манастир. Огромна маса земље се обрушила, уништивши тако скоро читав монашки комплекс. Само уз помоћ Бога нико од браће није пострадао или био повређен.
Монаси су морали да обнове манастир. Али пошто је планина још увек у себи носила опасност од нових клизишта, одлучено је да се зграде преместе на ново место, неколико километара узводно од Волге. Између 1640. и 1650. Године, нижњеновгородски архитекта Антипа Константинов (Возулин) саградио је данашњи манастирски комплекс, укључујући петокуполну Вазнесењску цркву са галеријом, звоник са четвороводним кровом, Успенску цркву са четвороводним кровом са трпезаријом, цркву са четвороводним вратима Св. Јевтимија Суздаљског, игуманске одаје и ћелијске зграде са храмом Св. Макарија.
Комплекс манастира, који је био једно од ремек дела руске храмске архитектуре, задивљује око сваког посетиоца својом величином и истовремено изванредном хармонијом. Пројектован је тако да се може посматрати и са реке Волге и са врха планине. Из било које тачке да се гледа на манастир, он представља сликовиту композицију усредсређену на зграду цркве са пет купола.
Као и многи манастири у Русији, Вазнесењско Печорски манастир је имао своје посебно светилиште, чија је слава привукла на хиљаде ходочасника. Била је то икона Мајке Божје Печерске, која се у давна времена појавила у цркви Вазнесења Кијевско-печерске Лавре, и коју је на обалу Волге донео оснивач манастира Св. Дионисије.
Током владавине царице Катарине II, манастиr je као и сви руски манастири, патио је од заплене монашке земље која је спровођена. Ово је окончало његову материјалну добробит. Уместо огромног прихода који је долазио у његову ризницу, почео је да буде задовољан само незнатним садржајем који је плаћала држава. Као резултат тога за одржавање монашких зграда није било довољно средстава, постојеће су дотрајале, а број монаха се смањио. Тек средином 19. века манастирске зграде су са великом тешкоћом могле да обнове свој првобитни изглед и повећају број монаха.
Доласком на власт владе која се борила против Бога, Вазнесењско Печорски манастир је делио судбину свих других манастира: био је затворен, а монаси су делимично распуштени, а делимично су послати у изгнанство. Драгоцености похрањене у манастиру су опљачкане, а зграде су кориштене као стамбени и пословни простор. Тамо где је духовни живот био у пуном замаху, тама и пустош су владали много година.
У совјетско време Успенска црква била је затворена, а њене просторије служиле су за смештај различитих институција и организација. Као резултат експлоатације, храм је претрпео разне врсте разарања, унутрашњост цркве била је потпуно уништена.
Тек са почетком промена у руској држави, манастир Вазнесења Печерски опет је био у могућности да настави са својим активностима. Спровођени су велики рестаураторски радови, и то уз помоћ средстава Руске православне цркве и бројним приватним донацијама. Данас, као и претходних година, манастир Вазнесење Печерски је отворио своја врата за све ходочаснике и туристе.
Црквено-археолошки музеј „Историја Нижњеновгородске епархије“ је такође место које се неизоставно треба посетити приликом обиласка овог манастира и задржао сам се дуго приликом обиласка истог. Налази се унутар зидина древног Нижњеновгородског Вазнесењско Печерског манастира и основан је 2003.године.
Историја древног Печерског манастира огледа се и уз помоћ савремених сликовних репродукција које говоре о догађајима из руске историје, у којима су игумани манастира играли важну улогу.
Неколико месеци пре моје летње посете Нижњем Новгороду, унутар зидина овог манастира отворена је импресивна алеја владара из династије Романов, који су изградили и саставили руску земљу од Балтика до Тихог океана, повећавајући тако славу велике Русије. Алеја Романових постала је прва од три алеје будућег историјског парка на територији манастира. Улица у близини Романових је посвећена династији Рјурик, а трећа, у близини падине, биће посвећена руским патријарсима.
Велики је значај за младу руску генерацију новоизграђене алеје династије Романових. Превасходни циљ је да деца и омладина, гледајући статуе руских царева, разумеју и заволе историју своје земље дубље, чувајући је у интегритету и јединству.
Руску земљу су у велику државу окупиле две династије – Рјуриковичи и Романови. И прављењем овог историјског парка показало се да је могуће овековечити сећање на све владаре руске земље овим статуама. Јединствене споменике створили су заслужни уметник Русије, дописни члан Руске академије уметности Александар Аполонов и нижегородски вајар Александар Горшков. Свако ко може да прошета овом уличицом осети дух царске ере Русије. Мени се то десило.
