Пише: Донко Ракочевић
Данас се појавила вијест да је Тужилаштво у Пљевљима формирало предмет против градоначелника Дарија Вранеша, због коментара „Казуј бабо да ли си вештица…“, који је објавио, цитирајући у ствари Његоша, испод изјаве Милке Тадић Мијовић. По мом скромном правном знању, госпођа Тадић-Мијовић га могла тужити за увреду, али ту нема никаквог кривичног дјела. Но, да сачекамо судску пресуду и образложење, јер кад су наши судови у питању никад се не зна, често поклекну под притиском јавности, тачније Вијести и невладиног сектора.
Да видимо најприје шта је то Вранеша изиритирало, шта је изјавила Милка Тадић-Мијовић:
„Слави освајаче и шовинисте и оне коју су 1918. окупирали Црну Гору, а изгледа да би и да јуриша на Призрен. Може, али сам, не са нашом дјецом. Они ће у Европу а не за Вранешом!“
У овој изјави има више проблематичних и спорних оцјена, које завређују озбиљан и студиозан коментар.
Наука је давно изрекла своје мишљење о демократичности и правној основаности Подгоричке скупштине 1918. Видјећемо то кроз класике наших највећих историчара: академика Димитрија Дима Вујовића (Уједињење Црне Горе и Србије), Јована Ћетковића (Ујединитељи Црне Горе и Србије), Новице Ракочевића (Политички односи Црне Горе и Србије), Јована Р. Бојовића (Подгоричка скупштина). Милорада Екмечића (Стварање Југославије)…
У најкраћем, и што је заједнички садржалац њихових дјела: Подгоричка скупштина је један од на стотине сличних догађаја европске историје с краја Првог свјетског рата. Не може се доводити у питање демократичност и правна основаност сазивања Велике народне скупштине, јер би се слични приговори могли упутити свим тијелима која су 1918. и наредне године обарале старе монархије и стварала нове државе са парламентарном демократијом, основане на општеприхваћеном принципу самоопредељења народа. Тако би се могла омаловажавати и правна процедура стварања Вајмарске републике у Њемачкој, чехословачке републике, независне и лаичке Турске републике и цијелог ланца држава које су на овом принципу створене тада.
Нијесам поборник компаративне методе у анализи историјских појава и догађаја, али је неодржив став црногорских квази-стручњака, па и Милке Тадић Мијовић, који a priori оспоравају легалитет и легитимитет Подгоричке скупштине и њене одлуке проглашавају правно ништавим, а истовремено упорно тврде да су АВНОЈ и његове одлуке – легални и легитимни. То исто тврде за ЗАВНО Црне Горе и Боке, чијим су одлукама такође детронизовани један уставно признати монарх, краљевска влада, скупштина и други легални и легитимни органи Краљевине Југославије.
Недоследно је у једном случају једној историјској појави непризнавати принцип револуције, а другом, готово идентичном, прихватити принцип револуције, којим се све своди, у самој ствари, на прихватање теорије успјеха освајања власти.
„Зар одлуке АВНОЈ-а и ЗАВНО Црне Горе и Боке нису донесене противно важећем Уставу краљевине Југославије, тј. зар ова политичке тијела нијесу имала легалитет и легитимитет да доносе одлуке које су донела? И то је све рађено нелегалним путем, спровођено насиљем. Ако се принцип револуције у овом случају прихвати, а рад Подгоричке скупштине третира као нелегалан и нелегитиман чин, онда то није ништа друго до пристрасност која не кореспондира са науком“ (записао је академик др Миомир Дашић).
Тако, дакле, видјели смо шта кажу највећи научни ауторитети за Подгоричку скупштину 1918, па се тврдња госпође Тадић-Мијовић може подвести под обично политичарење и антисрпску пропаганду.
Њој је веома засметало и то што је господин Вранеш негде рекао „Догодине у Призрену!“ Не каже то само госпдин Вранеш, већ сваки Србин у Црној Гори, дакле нас 205.370, а казали би то, сигурно, да су живи и краљ Никола и Његош.
Народна химна Црна Горе, на прелазу 19. и 20. вијека, била је „Онамо, намо“ коју је писао књаз Никола, а цитираћу само једну строфу: Онамо, ’намо… да виђу Призрен! / а то је моје — дома ћу доћ’! / Старина мила тамо ме зове, / ту морам једном оружан поћ’.
О Његошу и жалу за изгубљеном српском светом земљом – Косовом и Метохијом – исписано је на стотине вредних књига и студија. Такође, владика Раде проклиње све оне „домаће издајнике“ који се одричу Косова и који се „звати Србима не хоће“. За Његоша је Милош Обилић – наша најзначајнија историјска личност. Његош га често ставља чак и изнад Бога: „Су чим ћете изаћ пред Милоша и остале срспке витезове.“
Косовска традиција је у црногорским брдима вјековима чувана као суштинска потреба за хлебом и водом, а целокупна судбина Црногораца била је одређена Косовским заветом. „Све што се у тим брдима рађало долазило је на свет са рефлексијом косовске крви у погледу” (Иво Андрић), тачније, са витешким обилићевским поимањем живота, какво поимање очито иам и Дарио Вранеш.
„Косово је грдно судилиште”, дакле, пресудни живи фактор колективне и личне судбине. Дакле, једино живот у муци, борби и жртви својствен је следбеницима Косовског завета који и не помишљају да следе неки други пут.
Владика с Ловћена проклиње, њега раздиру црне мисли, али у свему томе су и клице будућег отпора. Једино остају за бригу „погани изроди”, домаћи издајници – вјечити ре
френ цјелокупне наше историје, муке кроз вјекове, од Косова до најновијих прогона српског народа, од Крајине до Косова. Његошева промисао о издаји, „домаћим Турцима”, намеће незаобилазно питање: Откуда и зашто све наше кризне ситуације рађају издајнике?!
