Скидање прашине

Тито опљачкао благо кнеза Павла!

3069

Свједочење Љубодрага Ђурића, најближег сарадника Јосипа Броза, објављено у књизи „Сјећања на људе и догађаје“ (Рад – Београд, 1989)

Крајем 1944. године, стигао је из Црне Горе камион са сребром и златом. То је. како изгледа, заоставштина избегле Југословенске владе, која није евакуисана приликом њене бежаније из манастира Острог, а коју су скривали калуђери. ОЗНА је то, вероватно, пронашла и послала Титу.

Злато и сребро су били у полугама, које је Р. Р. са друговима из обезбеђења Белог двора сместио у сутерен. Поред тога, у врећицама су били златници, различитих апоена, које су С. Ш. и Р. Р. неколико дана пребројавали, и по списку смештали у врећице. Кад су завршили посао, предали су то Титу, који је то закључао у једну касу у библиотеци.

Очигледно је било да Немци нису дирали ништа у Белом двору. То ми је, у разговору потврдио и друг Тито, који је детаљно све прегледао. Ипак сам се изненадио кад ми је једног дана Тито рекао: да прегледамо заоставштину кнеза Павла, коју је он обишао у подруму, а није стигао да отвара сандуке због дотадашњих силних послова. Зато је наредио да се сандуци са златним и сребрним полугама не дирају, јер су ионако претешки за изношење, те да је он то већ видео, али да се они лакши сандуци доносе у његов кабинет.

Сандуци су, отприлике, бих димензија 80X60X60 цм па су их, један по један, једва доносили четири снажна гардиста, обливена знојем. Сандуци су били солидно грађени, и оковани гвозденим тракама, затворени резама и катанцима и бломбирани.

Кад донесоше први сандук, спустише га насред кабинета, затим једном полугом одвалише резу, па се сви удаљише из кабинета, а остадосмо сами Тито и ја. Тито седе с једне стране сандука, а ја с друге стране. Подигосмо поклопац, па неку полутврду хартију, па зелену чојицу, а онда се указаше равномерно сложени редови табакера за цигарете (око 12X8 цм). Тито узе једну, и док је лупом тражио жиг, ја рекох:

— То је позлаћено.

— Ма, каква позлата! Оне су од злата! Ево. узми у руку, па ћеш виђети колико је тешка — па ми је предаде, говорећи — ту је и жиг.

Узех пружену табакеру, а она потешка за своју вехчину. Отворих је, заблисташе жуте пантљике на оба поклопца, које држе цигарете, а Тито рече:

— Узми ту табакеру за тебе.

Ја се почех нећкати, па рекох:

— Мени не треба злато!

— Шта причаш глупости! Узми слободно, кад ти ја дајем! То ти је мој поклон!

Мало пажљивије погледах унутрашњи део табакере, и у углу спазих краљевски грб, па одлучно рекох:

— Друже Маршале, ја нећу да носим табакеру са краљевским грбом. Ево … погледајте.

Тито узе табакеру, загледајући као и ја, па рече:

— У праву си! Добићеш ти ову табакеру други пут.

Кад је био Титов рођендан, он ми предаде ову табакеру, смешкајући се:

— Ваљда ћеш је сад примити!

Узех. Отворих. А на поклопцу је било угравирано: »Ј. Б. Тито« и датум његовог рођења. Ни трага краљевског грба.

— Е, овако може! — рекох и захвалих се на овом дару-успомени.

После 6. конгреса КПЈ (СКЈ) и прележаног затвора, занемарио сам суви плеуритис, који се претворио у водени те сам морао одлежати шест месеци. Тад сам примао учитељску плату, која је била недовољна за издржавање бројне породице и лечење моје болести. У то време Хајра и ја смо се хранили хлебом и заслађеним чајем да бисмо деци обезбедили мало бољу исхрану. Хајра предложи да златну табакеру прода неком комисиону. Тако је и учињено, али је претходно уклоњено Титово обележје са унутрашње стране табакере.

Да се вратимо прегледу првог сандука. Тито разгрну први ред табакера, па други, а иза трећег реда се указаше шатуле исте величине (отприлике) 25X15X10 ам. Оне су биле украшене неким испреплетеним

гранчицама и листовима. Упитах да, није ваљда, и то злато?!

Тито и на њима пронађе жиг, и констатова да су и оне од злата. Ја, онда рекох:

— Друже Маршале, да ово пошаљемо у Народну банку. Шта ће ово нама?!

— Е, Ђурић! Нека, нека!  Требаће нам и ово …

Другови донеше и други сандук, одвалише поклопац и одоше. Кад Тито подиже хартију и зелену чојицу, указаше се огрлице, како ја тада рекох Маршалу — »ђинђуве«. Биле су разних боја, розе, црвене, љубичасте и још неке нијансе. Насмејах се, псујући кнеза Павла, шта све има, и како је ове »ђинђуве«, вероватно, делио женским делегацијама из народа. При том га назвах демагогом и шарлатаном.

За то време, Тито је већ прегледао неколико огрлица, па ме преко наочара погледа:

— Ово је све драго камење, Ђурић! Или — драгуљи. Погледај, како је сваки камен мајсторски брушен — и пружи ми виолет огрлицу, са чијих се каменчића некако чудно одбијала светлост, као да трепери. Осмотрих и вратих, па пошто нисам знао да ли Народна банка чува и овакве драгоцености, слегох раменима и ништа не рекох.

Тито разгрну још један ред и указаше се беле огрлице. Он подиже једну, и повика:

— Ево и бисера, бога му!

О бисерима сам знао само из народних песама, а тад сам их први пут видео. Учинише ми се мало већи од коштице из трешње их вишње, али некако сви једнаки и округли — а сличне величине сам гледао на вашарима — па бупнух:

— Ма, какви бисери?!

Са краја једне ниске, Тито је зубима стезао тај један малени »кликер«, па ми рече:

— Прави бисер, Ђурићу!

Док је Тито зубима стезао ову малу »лоптицу«, побојах се да не прсне и да га не озледи, али кад бисер издржа притисак, и кад ми Тито рече да је заиста бисер, помислих: »Откуд и ово зна?!«

На дну сандука, наиђосмо, опет, на шатуле, али дупло веће него оне из првог сандука. И ове су биле од злата.

У трећем сандуку се указаше чираци. На врху мањи, па средњи, а при дну највећи, али сви филигрански израђени и разгранати у једној равни. Мањи су имали места за две свеће, а они други за више.

Тито се чудио што су се другови жалили да је овај сандук најтежи — кад на његовом дну наиђосмо на златне полуге, један ред. То је било први пут да видим златне полуге, у облику ромбоидне зарубљене пирамиде. И чираци су били од злата.

Почех да размишљам зашто Тито задржава она прва два сандука, па констатовах: вероватно за поклоне страним државницима, па можда и неким нашим друговима и другарицама. Али, кад помислих на чираке, а сличне сам гледао по црквама, и кад сам видео златне полуге — једноставно рекох:

— Вала, друже Маршале, ови чираци и златне полуге нам не требају! Мислим да овај сандук и оне тешке сандучине са полугама, из подрума, пошаљемо у Народну банку.

Тито ме само погледа, и рече:

— Видећемо. Има времена!— онда је констатовао да смо се мало уморили, те да је за данас доста!

Више ме није звао за преглед још неколико сандука кнеза Павла.

Касније сам размишљао о разним формама политике, као инструменту владања над народима. Чак и пљачкаши — немачки нацисти — нису ни дирнули ово благо кнеза Павла, а све су опљачкали из наше земље. Грдне муке су имале наше делегације, после рата, да се опљачкана добра бар делимично врате у нашу земљу. О томе су ми причали Већеслав Хољевац, Сибиновић и други. А иједно време им је помагао и Анте Топић Мимара, који је био способан за ту врсту послова, а имао велике везе по Немачкој.

Интересантно је да је Тито заобишао Митра Бакића, у кога је такође имао велико поверење. О садржини овог блага кнеза Павла, Митар нијеништа знао. О томе, чак, ништа није знао ни Александар Ранковић, са којим сам разговарао, неколико година пре његове смрти.

Једино је знала Ђаворјанка Пауновић Зђенка, јер су врата њене собе била стално одшкринута, па је чула Титове и моје коментаре, али за то време није ни једном ушла у кабинет. Свакако да јој је и Тито све испричао. После сваког прегледа сандука, пред нама су заковани, па тек онда однесени.

Једино се зна за траг извесног броја сребрних полуга, које је Тито дао из ове заоставштине, за израду нових Партизанских споменица 1941. Друг Р. Р. је полуге отерао џиповима у Завод за израду новчаница, у Топчидер, 1947. године. Тамо је добио потврду о предатим сребрним полугама, коју је он предао Титу.

После 6. конгреса КПЈ (СКЈ), односно после мог кажњавања, настала је чистка кадрова из најближе Титове околине, којом је из позадине дириговао Иван Стево Крајачић. Тако је одстрањен и домаћин Белог двора Р. Р. честити и вредан друг, беспрекоран комуниста, који је био потпуно одан другу Титу, и чувао ове заоставштине.

Иван Стево Крајачић је и раније одстрањивао појединце из Титове околине. Тако је нпр., Титовог фризера заменио својим човеком Б., који је фризирао и све нас из Титове околине, слободно долазећи и у наше станове.

Љубодраг Ђурић (Ужице, 1917 – Београд, 1988), члан КПЈ од 1938 године, учесник Народноослободилачке борбе, генерал-мајор ЈНА и друштвено-политички радник СФРЈ и СР Србије.

Политичка каријера Љубодарага Ђурића, нагло је прекинута после његовог излагања на Шестом конгресу КПЈ, у Загребу новембра 1952. године. Он је у свом излагању изнео критику на рачун руководећих људи у партији, споменуо занемаривање нижих партијских кадрова и поменуо свој лични сукоб са Петром Стамболићем. Своје излагање Ђурић није успео да заврши, већ је уклоњен са говорнице и одмах одведен у затвор загребачке УДБЕ, где је задржан 40 дана.

После изласка из затвора, Ђурић је лишен свих дотадашњих политичких функција и постављен за директора Државног пољопривредног добра „Срем“ у Руми. Августа 1954, на лични захтев премешетен је у Београд где је добио учитељску службу у основној школи „Свети Сава“ на Врачару. Крајем 1955, почиње његова постепена „рехабилитација“ када је постављен за помоћника директора Савезног завода за социјално осигурање, а априла 1958. године на Седмом конгресу СКЈ враћен је у чланство Савеза комуниста Југославије.

Новембра 1960. године постављен је за директора и одговорног уредника Новинске установе „Службени лист СФРЈ“ и на овој дужности је остао до пензионисања децембра 1969. године. После Брионског пленума, 1966. године Ђурић се после пуних 14 година сусрео са Јосипом Брозом Титом. Тада му је била обећана потпуна политичка рехабилитација, али је Ђурић то одбио јер је услов био да се одрекне смењених другова Александра Ранковића и Светислава Стефановића Ћеће.

Извршио је самоубиство 10. јула 1988. године у свом стану у Београду.