Пише: Донко Ракочевић
Синтагма „стокхолмски синдром“ настала је након конкретног догађаја који се одиграо у Шведској, у граду Стокхолму, током пљачке банке 23. августа 1973. године. Таоци су показали неочекивану симпатију и емпатију према отмичарима, чак су, након ослобађања, одбили да свједоче против отмичара и касније су их посјећивали у затвору. Шведски криминолог Нилс Бејерт описао је тај феномен у чланку под насловом „Стохолмски синдром“, после чега је тај појам ушао у психологију као одбрамбени механизам када жртва почиње да осјећа емпатију према свом џелату.
Емпатија Матије Бећковића према Миловану Ђиласу не може се другачије објаснити сем – стокхолмским синдромом. Бећковић је парадигма антикомунизма у српском народу, а Ђилас највећи комунистички фанатик на нашим просторима који је обожавао да убија идеолошке неистомишљенике. Наредба му је обично гласила: „Убиј то псето!“ Уз то, Ђиласов текст у Борби, 1. маја 1945. године, био је неформална наредба за стварање црногорске нације коју је, с друге стране, Бећковић цијелог живота негирао и исмијавао. Дакле, све оно против чега се Матија борио својим пјесмама, говорима и интервјуима, персонификовано је у лику и (не)дјелу Милована Ђиласа. Но, то им није сметало да постану најбољи другови; Матија је чак ових дана објавио књигу о свом друговању са Ђидом.
Потребни су томови књига да би се навела сва недјела које је Ђилас починио у својој родној Црној Гори, прије и у току рата. После рата је, у првој југословенској влади, био министар за Црну Гору, те започео прогон Српске православне цркве, односно њеног свештенства. У Београду је био главни цензор за медије и књиге. Највећа српска књижевница Исидора Секулић, под његовим притиском, спалила је рукопис друге књиге о Његошу, после чега је пала у очај из кога се никад није извукла, убрзо је умрла.
ГЕНЕТСКА ПРЕДОДРЕЂЕНОСТ ЗА ЗЛОЧИНЕ!
Братство Ђилас је било познато у Жупи никшићкој. Част часним Ђиласима, посебно Алекси Крстовом, једном од најпознатијих комита из времена аустроугарске окупације, као и Стојану борцу са Вучјег дола, Петку (Јовичином) који је погинуо на Гласинцу, десетару Васу (Брајановом) који је погинуо на Скадру 1912. године. Међутим, Марко и његов син Алекса, прађед и ђед Милована Ђиласа, били су другачијих карактерних црта.
Марко Ђилас је био ожењен Станом, ћерком Јова Ћоровића, а сестром првог капетана Жупе никшићке, Акице Ћоровића. Акица, који је као капетан имао судску и извршну власт, осудио је Марка Ђиласа (свог зета) на смрт, због пљачке са смртним последицама. Егзекуција је извршена јавно, код Манастира св. Луке, у Жупи никшићкој.
Ради престижа око власти, Шого Николић прекорио је Алексу, сина Марковог: „Ако не убијеш Акицу Ћоровића, који ти је оца осудио на смрт, гори си од џупе женине!“ Акица је, преко Заграда, ишао у планину, у катун, Алекса га је сачекао у засједи и убио. Убио је, дакле, свог ујака!
После тога, Алекса је, са женом и дјецом, побјегао у Никшић код Турака. Турци му дају кућу и земљу у Рубежима. У знак захвалности, Алекса Ђилас се прикључује турским четама, и учествује у пљачкању и убијању Црногораца.
Познати црногорски јунаци, Периша Властеловац (брат Алексине жене) и Туко Радовић (Алексин кум), да би опрали љагу коју им је нанио Алекса (а не по наређењу књаза Николе), убијају Алексу Ђиласа. Послије је краљ Никола помиловао породицу Алексину и дао им земљу у Подбишћу код Мојковца гдје ће се населити.
О овим догађајима, писали су Момо Шундић у књизи „Колијевка племена“ и Милан Пековић у књизи „Никшићка жупа“.
ЈОШ КАО ДЈЕЧАК – ОКРВАВИО РУКЕ!
Сам Милован Ђилас је писао да му се чини као да је био рођен с крвљу пред очима. Да му је дјечаштво и буквално било огрезло у крви говори чињеница да је као дијете, због безазленог препирке, тешко ранио ножем свог старијег брата Алексу.
Када је имао 25 година, упознао је Јосипа Броза, почетком 1937, у коме је видео званичног представника московске Коминтерне, што је за њега практично значило да је мистериозни Тито био изнад сваке критичке мисли. Тако је црногорски Ђидо постао ватрени симпатизер Јосипа Броза са којим је учествовао у чистки коју је Броз, по налогу Коминтерне, у то вријеме спроводио у Србији и Црној Гори – убили су преко 500 истакнутих комуниста за које су смтрали да нису у потпуности одани комунистичкој идеологији.
У реферату на конференцији КПЈ у Загребу 1940, говорио је о потреби стварања црногорске нацијем и борби против великосрпског хегемонизма. Ову идеју је наслиједио од свог оца који је био задрти црногорски „зеленаш“, а коју је за потребе партије допунио користећи Маркса, Лењина и Стаљина.
За вријеме априлског рата 1941, Ђилас је био секретар секције КПЈ за Црну Гору, али и члан ЦК КПЈ. Партија га је након 4. јула послала у Црну Гору да организује оружану побуну а на првом организованом скупу црногорских комуниста 8. јула ставио је револвер на сто као упозорење о неизбјежности револуције.
ЛИЈЕВА СКРЕТАЊА
„Лијева скретања“је термин која је КПЈ користила да опише радикалне политике и стратегије, међу другима описане и као револуционарни терор односно Црвени терор, који су комунисти спроводили крајем 1941. и почетком 1942. године у Црној Гори, Херцеговини и Србији, и у мањем обиму у Хрватској и Словенији. У тим областима је тада дошло до масовних убистава, паљења села и конфискације имовине, мотивисаних партизанским страховима од пете колоне. Међу историчарима и публицистима нема дилеме да је један од главних криваца за те злочине – Милован Ђилас.
Чак и „дијете комунизма“ Будо Симоновић, у својој књизи „Лијева скретања“, означава Ђиласа као главног носиоца те „погрешне политике“, али и покушавајући да аболира Јосипа Броза, иако смо видјели документе који говоре другачије. Одговорност се, по његовом мишљењу, најдаље може тражити у Покрајинском комитету за Црну Гору, и код Титових изасланика у том Комитету – Милована Ђиласа и Ивана Милутиновића. Тешко је здравом разуму повјеровати да је Покрајински комитет за Црну Гору издавао такве наредбе без знања политичког и војног врха партизанских снага.
Један од важнијих разлога за пораз партизана у Црној Гори и Херцеговини на почетку рата су управо злочини које су партизани учинили у периоду који је томе претходио. Физичка ликвидација вршена је како стрељањем тако и хладним оружјем, клањем и маљевима. Најпознатија локација на којој су вршени злочини у Црној Гори је свакако „Пасје гробље“ код Колашина где је побијен већи број оних које су комунисти видели као своје непријатеље. На Бадњи дан 1942. године партизани су у колашинском лугу на десној обали Таре, над тијелима 240 унакажених грађана, разапели лешину пса. Међу њима су била и два свештеника из среза колашинског: Ђуро Томовић и Петар Грдинић.
Из ровачке општине убијени су и бачени у јаму Мртвица, у фебруару 1942, свештеник Крсто Бећковић и теолог Пеко Јовановић. Иста јама прогутала је још 16 Ровчана.
Као командант окупираног Колашина, мајор Јоксимовић је неколико месеци касније присуствовао ископавању жртава „Пасјег гробља“. Он је све жртве оквалификовао као невине:
„Пред тим језивим призором немо стојимо сви, нарочито родбина. Она не може да препозна лешеве својих милих и драгих, јер су страшно унакажени и без појединих дјелова тијела. Руке и ноге су им поломљене;лобање су им размрскане дрвеним маљевима, чије су ударце чули становници најближих кућа оне свете ноћи уочи Божића. Све у свему, прави пакао на земљи, у који су дотјерани и у коме су страдали праведници, Срби православне вјере. То су били људи из свих друштвених редова, од судије до обичног радника. Њихова је једина грешка била што нису прихватили безбожнички комунизам…“
Осим овог, злочини су почињени на тај начин што су жртве после ликвидације бацане у крашке јаме, па су противници партизане погрдно називали „јамарима“. Најпознатије јаме где су извршени ови злочини су јама у селу Гриже код Берана, Шахотичка јама код Бијелог Поља, јама у селу Велета код Даниловграда, Шавничка јама, јама код Ријеке Црнојевића и которска јама код Никшића.
Априла 1942, Ђилас пише Брозу да се свака колебљивост у револуцији мора искоријенити огњем и мачем. Тито је пред крај живота признао да су му Ђидове бруталне и крваве егзекуције биле одвратне а обично је своје жртве убијао с леђа. Броз је Ђиласа називао „ликвидатор“. У писму Јагошу Симоновићу из Колашина (вјерски референт Четврте црногорске бригаде) Ђидо је написао: „Волим да убијем“ (свједочанство Митије Станишића, „Психопатски испади М. Ђиласа“ – Архив Републике Словеније у Љубљани).
Ђидова „лијева скретања“ у Црној Гори натјерала су Тита да га склони у Врховни штаб гдје је у Брозовом окружењу остао до краја рата на партијско-револуционарном задужењу за агитацију и пропаганду. У јуну 1942, изречена му је партијска казна због „лијевих скретања“ али је ипак успио да остане недодирљив.
Године 1943, због Ђиласове крваве бруталности умало није страдао и сам Тито. Наиме, према забиљешкама Владимира Дедијера о разговорима са Едвардом Кардељем, Ђилас је у Пиви ликвидирао једног чобанина сумњајући да је наклоњен четницима. Међутим, рођаци убијеног су у оквиру традиције крвне освете организовали засједу за Ђиласа у којој се фактички нашао читав партизански Врховни штаб. Ђидо је преживео атентат а Титу је метак пролетио тик поред главе.
Одмах након што су 1944. комунисти заузели Београд, Ђилас је располагао пуном и неограниченом моћи над медијима, радијом, филмовима и другим средствима контроле мишљења. Његова позиција током послератних година није се суштински разликовала од оне коју је у нацистичкој Њемачкој имао Јозеф Гебелс.
ПАМФЛЕТ О ЦРНОГОРСКОЈ НАЦИЈИ!
После рата, главни агитпроповац КПЈ, Милован Ђилас, преузео је дужност да теоријски уобличи црногорско национално питање са становишта званичне идеологије. „Не треба се у нашој политици по националном питању оријентисати по тренутном расположењу маса; треба знати да смо ми комунисти кадри да идемо и против струје кад имамо одређен циљ пред нама“, био је самоувјерен Милован Ђилас.
У Борби, 1. мaja 1945, објавио је памфлет под насловом „О црногорском националном питању“, којим је дефинисао комунистичко схватање црногорске самобитности. У чланку Ђилас закључује да су „Црногорци поријеклом Срби“, али да су временом израсли у посебну нацију, односно да су постали „посебни, друкчији од свих Срба – Црногорци“.
„Процес формирања црногорске нације и дан-дањи траје, а у овоме рату посебна црногорска индивидуалност, испољавање националне свијести и националне особитости, најоштрије су дошли до израза. Овај рат, у извјесном смислу, означава кулминациону тачку процеса формирања Црногораца у посебну нацију, посебну националну индивидуалност“, закључује Ђилас.
На шестој сједници Народне скупштине Црне Горе, 29. децембра 1946, усвојен је Устав. У расправи која је претходила усвајању Устава, истиче се негативан рад црногорске буржоаске интелигенције на негирању црногорске нације. „Црногорска нација треба да буде темељ ослобођења од српске буржоазије“, закључено је на Скупштини, чиме је дефинитивно потврђена Стаљинова теорија о националном питању. Ријешено је, барем према дискусијама делегата, црногорско питање на најдемократскјии начин, без премца у свијету, једном за свагда.
Говорећи пред групом наставника средњих и основних школа 1950. године, Ђилас је узвикнуо: „Хоћу да знам да ли постоји наставник у новој Југославији који вјерује у Бога!“ Прије тога је положио испит на ову тему у Црној Гори, гдје је у току рата и првим послератним годинама успио да ликвидира и Српску православну цркву и већину њених свештеника, те да формира Удружење свештеника Црне Горе које је требало да заступа наводне црквене ставове (то удружење је на Цетињу штампало црквени календар с петокраком и са сликама Тита и Стаљина).
И после његовог искључења из политичког врха Југославије, Ђиласов памфлет о црногорском националном питању остаће и даље једна врста комунистичког завјета.
Што се тиче Ђиласових преобраћања у периоду након 1954. пажљиво читање његових радова сугерише серију трансформација: од радикалног марксисте до комунистичког реформатора; од комунистичког реформатора до социјалисте; и од социјалисте до социјалдемократе. Држање до сопствених увјерења очигледно није био Ђиласов главни адут. Ђилас никада није прихватио методолошки индивидуализам, приватно власништво и слободно тржиште. Вјероватно је смрт омела још по неку његову политичку трансформацију.
ЂИЛАСОВА ПРАВДАЊА
Историчар проф. др Бранислав Ковачевић питао је Милована Ђиласа:
-Да ли се у Титовим ријечима „Стријељај свакога, макар био и члан покрајинског руководства, ако испољи колебање и недсициплину!“, коју вам је рекао пред пут у Црну Гору почетком јула 1941, крију клице лијевих скретања, односно да ли то значи да је Тито њихов идејни творац?
Ђилас је одговорио:
-Сматрам да се у том Титовом ставу не крију коријени лијевих скретања, него чврстина и непомирљивост према евентуалним колебањима и недисциплини. Лијевих грешака није било само у Црној Гори и не само у то вријеме, али моје знање није довољно да о томе поуздано и тачно говорим.
На питање др Тодора Баковића, да ли је убијао невине и недужне, Ђилас је рекао: „Чинио сам оно што је захтијевала Партија, ништа више… Уколико ту има грехова, то су грехови функционера Партије, а не човјека. То треба одвајати.“
Ђилас сигурно јесте све то радио по Титовом налогу, али то не може бити оправдање за злочине које је починио. Тако су се, уосталом, бранили и Хитлерови сарадници, па им то суд у Нирнбергу није узео као олакшавајућу околност.
У својој јакобинској бруталности према „непријатељима револуције“ Ђилас је у принципу поступао према револуционарним смјерницама које је издао сам Ј. Б. Тито у зиму 1941. у оквиру ауторског предавања под насловом „О стратегији и тактици оружаног устанка“ (Ј. Б. Тито, „Сабрана дјела“, том 6, Љубљана, 1978−1989). Тито је овом приликом експлицитно нагласио да револуционари на почетку револуције, тј. устанка морају да се придржавају искуства из Париске комуне и да заврше посао који ови нису: „Стога, за вријеме револуционарног устанка, револуционари су обавезни да се немилосрдно обрачунавају са крвавим и заклетим контрареволуционарима методама безобзирног и немилосрдног ликвидирања како цивила тако и војних старешина као и свих других заклетих непријатеља револуције.“
ПРОГАЊАО ПАВЛА ВУЈИСИЋА!
Откуд је код Павла Вуисића био толико укоријењен антикомунизам, с обзиром да није био вјерник? То је последица, рекло би се, више фактора, личног и породичног искуства.
– Био је на Сремском фронту. Тај рат је стварно био страшан. Није много причао о томе, али знам да је то на њега много утицало – испричала ми је његова супруга Мирјана. – Када је објављено да су Њемци капитулирали, он је само бацио оружје. Упознао је комунизам на најгорем мјесту, а Сремски фронт је био управо то.
Други разлог би могли да буду проблеми његовог оца.
– Његов отац је радио у полицији. Причало се како прије рата није хтио да хапси Милована Ђиласа. Знао је ко је и шта је, и само би му рекао да се склони у село. Знам и да му је отац Борислава Пекића био надређен. И када су дошли Итаијани у Црну Гору, тражили су спискове свих омладинаца активиста који би потенцијално могли да буду проблем, Павлов отац и отац Борислава Пекића су то одбили и моралио су да се селе за Србију. И онда су обје породице у камиону дошле у Београд. После рата, комунисти су хапсили Павловог оца с лажном оптужбом да је убио неког скојевца на Цетињу пре рата.
У биографији Павла Вуисића често се у у уводним дјеловима кроз неку полуреченицу провуче како је као младић радио на Радио Београду. „Причао ми је да је Милован Ђилас дошао у обилазк радија, и када је чуо презиме Вујисић, рекао је да држава то не може да допусти. И склонили су га одатле“, каже Мирјана Вуисић.
Што се тиче промјене презимена, из Вујисић у Вуисић, Мирјана каже: „Ја сам до прије годину дана мислила да је то била нека његова ујдурма. А шта се догодило? Крштен је у цркви Светог Саве на Славији. А поп Шумадинац који је то уписивао, написао је ‘Вуисић’, и тако је то, у ствари, остало.Још увијек су се гледале црквене књиге и кад смо мијењали документе 1968, упшу на Вуисић по крштеници. Павле после тога дође кући и каже мајци: Ја више немам везе с вама, ја сам Вуисић.“
МАТИЈИНО ОБЈАШЊЕЊЕ
У интервју за ревију „Исток“, марта 2002. године, Матија Бећковић је овако бранио своје пријатељство с Милованом Ђиласом:
„Када сам пре неку годину био у Торонту, онда су тројица наших емиграната, бивших четника, направили за мене вечеру. То су били све чувенији од чувенијих, а један од њих ми је казао да му се свиђа шта ја радим и говорим, али никако није могао да разумије да сам ја пријатељовао са Милованом Ђиласом, па да сам му чак и на гробу говорио.
А ја пошто сам тог нашег емигранта први пут видео, питао сам га да каже сад ту поштено пред тим својим саборцима и сапатницима, нешто што ја не знам, а они знају, па ће морати рећи истину – ко је у његовој фамилији био комуниста? „Па, брат ми је шеф Удбе у Ријеци Црнојевића!“
Ето, видиш, рекао сам му, не постоје четници и партизани, постоје само браћа и кумови, рођаци и сусједи, који су сад своју мржњу назвали овим великим именима, да би ту малу страст назвали некако отменије и другачије, да би мржња и то проклетство које се запатило у нашем народу, дуже трајало. И да се мржња не би огољела, онда се она зове тако великим и звучним именима која су умрла већ свуда сем у Црној Гори. Није имао ни он куд, и ту се наша расправа и завршила.
И, заиста, и оно када се говори о зеленашима и бјелашима, о четницима и партизанима, о напреднима и назаднима, о реакционарима и револуционарима, то је све један исти народ. И сви су у истој кући и готово да нема једне куће која није тако подељена и која није полу-кланица полу-лудница.
Са тим истим Милованом Ђиласом сам разговарао о томе. Он ми је испричао како је, међу нашим комунистичким руководством, био један од најчистијих у том погледу, да је цела његова породица била партизанска, сем његова ујчевина, а то му је мајчина страна. И то не било која ујчевина. То су Раденовићи из Плава, то су Срби, Србљаци, како су се они звали, и његов ђед по мајци је био Теофил Раденовић који је прешао у Албанију. И ја сам мислио да је пре десет година са тим завршено.“
ЗАКЉУЧАК
Ослобађање Ђиласа од кривице за злочине које је починио скроз је погрешно и то из најмање два разлога. Прво, Ђилас је био главни играч у комунистичком режиму, па би опраштање тих злочина значило фалсификовање историје комунистичке владавине у Југославији. Друго, умањивање Ђиласових недјела и истицање његове биографије након 1954. представља лош примјер за будуће нараштаје. Млађим генерацијама се каже да је у реду починити убиство у служби идеологије и да је потребно само неколико критичких књига о тој идеологији да би се убици све опростило или чак прогласио херојем.
Бећковић је очигледно покушао да релативизује Ђиласове злочине причом како сви ми имамо неког рођака или претка који је био комуниста, као да је Ђидо био обични комуниста и као да сви ми правдамо њихова недјела. Било је међу комунистима много часних људи, који су тамо били из убеђења, али нису били зликовци као што је био Матијин најбољи друг. То што је Ђилас написао неколико добрих романа не може умањити његову кривицу за бројне злочине које је починио. И Хитлер је био добар сликар па му то није помогло да не заузме најцрње мјесто у историји 20. вијека.
Саборци су Милована Ђиласа држали за једног од најфанатичнијих вођа КПЈ и револуције због „црвеног терора“ који је спроводио над класним непријатељем. Другим ријечима, Ђидове руке су биле до лаката у крви од борбе са идеолошким неистомишљеницима.
Но, комунистички злочини у Другом светском рату нису плод никакве случајности, самовоље појединаца и ратних околности, како су то жељели да представе Јосип Броз и Будо Симоновић, већ су производ саме суштине комунистичке идеологије, што потврђују слични злочини у другим земљама источног блока где су се комунисти докопали власти. Све што је чинио Броз до 1948, било је по стриктиним упутствима из Коминтерне. И сам Бећковић каже да је црногорска нација створена по налогу Коминтерне. Броз је издавао наредбе, а Ђилас је био најпоузданији извршилац. Тако да је ланац одговорности и за злочине и за одвајање Црногораца из српског националног корпуса био: Стаљин – Тито – Ђилас.
На крају, глорификовање Ђиласа као борца за слободу чини се скоро порнографским. Он је очигледно био мазохиста и психопата. А тај закључак, до кога нисам дошао олако, налази оправдање у његовим дјелима, његовим списима, као и казивањима његових блиских сабораца.
